KAKO ČITATI ROMANE KOJI ZNAJU DA SU ROMANI: UVOD U METAFIKCIJU ZA ZNATIŽELJNE

Piše: Milan Stanković, prof.

Bor

Zamislite da vam neko kaže, pre nego što otvorite knjigu: „Ovaj roman zna da je roman.“ I vi ste već zbunjeni. Ima li uopšte smisla da ga čitate? Ne zvuči li to kao još jedan književni eksperiment osmišljen da impresionira profesore književnosti dok istovremeno blago muči sve nas ostale? Ako se to pitate — niste jedini. Ali ni taj roman, onaj koji zna da je roman, nije sam. On zna da ćete se to zapitati. I namiguje vam sa margina.

Taj roman je metafikcija.

To je književnost koja ne želi da nas hipnotiše, već da nas uvuče u igru. Zna da je priča izmišljena, zna da čitalac postoji, zna da postoji i autor — i ništa od toga ne krije. Ponekad autor ulazi u tekst. Ponekad lik zna da je izmišljen. Ponekad se priča zaustavi jer je narator promenio mišljenje. Nije greška — to je književna strategija. I to zabavna.

Metafikcija je književnost koja zna da je književnost, roman koji zna da je roman, narator koji iznenada obraća čitaocu — ili sebi samom — svestan sopstvene izmišljenosti. To je pisanje koje otkriva šavove priče, ali umesto da to bude mana, to postaje čarolija.

Ali kako joj prići?

Metafikcija se često doživljava kao zahtevna — previše intelektualna, teška, pomalo hermetična. Ali nije tu da nas kazni. Ona traži novi način čitanja, drugačiji „horizont očekivanja.“ Cilj više nije „da saznamo šta se desilo“, već „kako se priča“, „ko priča“ i „šta uopšte znači pričati priču?“

Dakle, metafikcija nije o zapletu, niti o likovima u klasičnom smislu. Umesto toga, ona uvlači čitaoca u misaoni eksperiment, u igru između teksta i stvarnosti, u svet u kojem naracija postaje predmet analize i uživanja. Traži čitaoca koji ne pita: „Ko je ubica?“ već: „Ko mi ovo govori i zašto baš ovako?“

A to nije ništa novo. Metafikcija je počela mnogo pre postmodernizma:

Kod Servantesa, naravno u "Don Kihotu", stvarnost i fikcija počinju da razmenjuju kostime.

Gogolj, u "Nosu", "Šinjelu" i "Mrtvim dušama", već je pokazao kako tekst može da izmakne kontroli i počne da živi sopstvenim životom.

Čehov, u svojoj kratkoj priči "Činovnikova smrt, stvara — u jednoj rečenici — gotovo nevidljiv, ali odlučujući pomak iz klasičnog pripovedanja. Na trenutak, priča „zna da je priča.“

A u "Tristramu Šendiju" Lorensa Stërna, roman odbija da zaista počne ili završi — metafikcija pre nego što je termin postojao.

U savremenoj američkoj književnosti, metafikcija se razvila kao odgovor na masovnu kulturu, politiku jezika, identitet i medije.

Šta se to zbilo u XX veku?

Uzmimo "Bledu vatru" Vladimira Nabokova. Sastoji se od 999 stihova poezije, praćenih komentarima ekscentričnog „urednika“ koji ubrzo otkriva svoju opsesiju, nestabilnu stvarnost i možda poremećeni um. Kakav je „zaplet“? Ne mnogo u klasičnom smislu. Ali tu su strast, duhovitost, složenost i humor. Nema linearne naracije, ali ima mnogo razmišljanja o prirodi umetnosti, stvarnosti, identiteta.

U romanima Tomasa Pinčona ( "Objava broja 49", "Duga gravitacije") stvari postaju još „gore“ — ili bolje, zavisno od vašeg ukusa. Njegove priče prepune su likova, teorija zavere, referenci, igra reči i naratora kojima se ne može uvek verovati. Čitanje takve literature nije trka do kraja, već orijentiring kroz lavirint u kojem vas znaci vode — ali nikada niste sigurni kuda.

Pol Oster, u "Njujorškoj trilogiji", kombinuje detektivsku formu sa filozofskim pitanjima o jeziku, identitetu i slučaju. Jedan lik traži drugog koji traži sebe, i svi imaju slična imena. Jedan se zove Pol Oster. Da, kao autor. A možda i jeste autor. A možda i nije.

Postavlja se pitanje — kako čitati takve knjige bez glavobolje?

Prvo: 

Ne tražite „zaplet“ u klasičnom smislu. Metafikcija vas neće voditi od tačke A do tačke B. Često neće ni priznati da takve tačke postoje. Umesto toga, tražite razmišljanje: o pripovedanju, pisanju, čitanju, identitetu, stvarnosti. To je književnost koja ne opisuje svet, već komentariše kako se svet opisuje.

Drugo: 

Pristupite joj sa osećajem igre, a ne kao matematičkom zadatku. Metafikcija je poziv na dijalog, misteriju, ironiju. Ne pokušava da vas impresionira autoritetom, već da vas zavede duhovitošću.

Treće: 

Ne bojte se ako ne razumete sve. Kod Pinčona, polovina čitalaca ne zna ko je stvaran a šta je izmišljeno. Ali atmosfera, ideje, stil — sve ostavlja trag. Neka čitanje bude kao šetnja kroz muzej savremene umetnosti: možda ne znate tačno šta sve znači, ali osećate da vas pokreće.

Metafikcija je deo savremene književne evolucije. Ona odražava svet u kojem slepa vera u istinu, naracije i autore više nije norma. Oponaša svet u kojem je svaki „identitet“ samo još jedna konstrukcija. Zato je ova književnost možda i bliža savremenom čoveku nego mnoge druge forme.

A ako vas ovo podseća na neke filmove, serije, stripove — nije slučajno. I oni su počeli da koriste metafikcijske tehnike: od Tarantina do Čarlija Kaufmana, od serije Zajednica do romana "Kuća listova" Marka Z. Danilevskog.

I na kraju: ako volite književnost koja iznenađuje, provocira, zabavlja i tera vas da se ne pitate samo „šta se desilo“, već „ko mi ovo priča i zašto“ — onda ste spremni za metafikciju. A ako još niste — i to je u redu. Jer čak i romani koji znaju da su romani, znaju da ne treba da nas prisiljavaju. Oni nas pozivaju. I znaju da ćete jednog dana pokucati na njihova vrata.

Za one koji žele da zakorače dublje u svet metafikcije, evo malog vodiča:

Vladimir Nabokov – "Bleda vatra", "Lolita".

Estetska igra, ironija, nepouzdani naratori, i uvek — predivna rečenica.

Tomas Pinčon – "Objava broja 49", "Duga gravitacije", "Mejson i Dikson"

Lavirintska naracija, paranoja, humor, filozofija i dašak ludila.

Pol Oster – "Njujorška trilogija"

Detektivska forma pretvorena u meditaciju o jeziku, slučaju i identitetu.

Džon Bart – "Izgubljen u zabavnom parku"

Klasičan primer samosvesnog pisanja — priče koje govore o tome kako se priče pričaju.

Donald Bartelmi – "Šezdeset priča"

Fragmentarni, apstraktni, duhoviti tekstovi koji ruše žanrovske granice.

Robert Kuver – "Univerzalna bejzbol asocijacija, Dž. Henri Vo, vlasnik"

Igra između fikcije i stvarnosti u najdoslovnijem smislu: lik izmišlja svet koji ga na kraju proguta.

Mark Z. Danilevski – "Kuća listova"

Višeslojni roman u romanu, sa fusnotama, tipografskim igrama i ukletom kućom koja možda postoji samo u nečijem umu — ili u svima. Horor priča, ljubavna priča i tipografski eksperiment u jednom.

Italo Kalvino – "Ako jedne zimske noći neki putnik"

Roman u kojem ste vi, Čitaoče, glavni junak. Knjiga o čitanju knjiga i o nemogućnosti da se bilo koja priča završi kada se one neprestano umnožavaju.

Kurt Vonegat – "Klanica pet"

Roman u kojem se autor pojavljuje kao lik, a junak postaje „otkinut iz vremena.“ Rat, vanzemaljci, trauma — sve kroz metafikcijski filter humora i tuge.

Hulio Kortasar – "Školice"

Roman koji ne morate čitati redom. Možete preskakati iz poglavlja u poglavlje (kao u igri školice), birajući sopstveni put kroz haos umetnosti, politike i ljubavi.

Da, čitati metafikciju znači ući u priču koja zna da je priča — i uživati u tom znanju. Čitati bez iluzija, ali ne bez mašte. Dozvoliti sebi da budete i čitalac i detektiv, i analitičar i sanjar.

Jer metafikcija ne zatvara knjigu — ona je širom otvara.

Poziva vas ne samo da sledite naraciju, već da primetite kako je sašivena, uokvirena, pa ponekad i rasparčana. Kao što je već rečeno, ne želi da vas hipnotiše — želi da vas probudi.

A kada jednom pročitate metafikcijski roman, možda ćete početi da gledate svaku priču drugačije.

Čak i svoju sopstvenu.