JEDNA GRUBA PESMA PROTIV SVETA ( Kada jezik brani ono što srce više ne može)

Piše: Milan Stanković, prof.

Bor

Kažu da je psovka ružna stvar. Da kvari jezik, vaspitanje, duh. Da ne priliči. I možda je tako — u salonskim uslovima, na čipkastim stolnjacima sveta gde su osećanja filtrirana, gde se strast smatra bolešću, a spontanost defektom.

Ali narod — naš stari, tvrdoglavi, uporan narod — nikada nije živeo sa čipkastim stolnjacima. Živeo je sa vetrovima. Pod udarcima. Pod vlastima koje bi ga se često setile samo kad su im trebale glave za rat ili ruke za porez. I u tom svetu, ogoljenom do kostiju, gde se malo smejalo, a mnogo ćutalo, psovka je bila pesma duše. Krik. Nepristojan, sirov, ali neophodan. Kao rana koja mora da prokrvari da bi se očistila.

Jer psovka nije samo reč. Psovka je kratki udar munje protiv nepravde. Ona nije znak slabosti, nego poslednji, očajnički znak ljudske snage. Kad sve drugo zakaže — razum, molba, kucanje na vrata savesti — ostaje psovka. Kao pesnica bačena u lice onima koji su izgubili lice.

Nije čudo da su naši preci psovali sa istim onim dubokim, iskonskim žarom s kojim su molili. Psovka je molitva iz prevrnutog sveta: krik nemoći i prkos moći. Otac koji u šljiviku opsuje sudbinu, majka koja pod teretom siromaštva opsuje godinu, vojnik koji u rovovima opsuje sve careve ovog sveta — svi oni nisu hulili na život, nego su ga branili, svom snagom koju je rečima moguće sabiti.

Ne možemo govoriti o psovci kao o običnom prostakluku, kao što ne možemo govoriti o vatri samo kao o opasnosti. Ima u njoj i svetlosti i topline. Kad su naši stari psovali, često su time manje vređali nego kad su ćutali. Jer ćutanje u nepravdi ume biti mnogo otrovnije.

U Vukovo vreme, psovka je bila prirodan deo jezika, baš kao što je bilo prirodno reći „hvala“ ili „izvini.“ Psovalo se sa merom. Sa smislom. Psovka je imala ritam i logiku, duboku ukorenjenost u osećanju sveta. Bila je, na svoj način, pravda: mala, gruba pravda kad velike pravde nije bilo.

Danas, kad nas sa svih strana zasipa sterilna korektnost, kad se traži da budemo blagi kao ovce dok nas šišaju, psovka može delovati kao jeretički čin. I dobro je da tako deluje. Zato što bi svet bez psovke bio svet bez pobune. Svet u kome je sve glatko, u kome nema više ni smeha ni suza, ni pravde ni nepravde — samo nekakvo lažno, plastično, bezosećajno „sve je u redu.“

A ništa nije u redu.

Zato neka ostane psovka. Neka živi taj primitivizam koji nas leči od sofisticiranih laži. Neka postoji taj krik duše koji razbija zatvorene prostore lažne učtivosti. Neka se, makar ponekad, kroz psovku začuje onaj zaboravljeni glas čoveka koji zna šta znači bol, šta znači pravda, i šta znači — dostojanstvo.

PRIČICA

Ptičica:

Bio jednom jedan čovek. Malo je govorio, mnogo je trpeo. Kad bi ga zadesila nepravda, samo bi spustio pogled i stisnuo zube. Ćutao je kad su mu oteli njivu. Ćutao je kad su mu rekli da je glup. Ćutao je kad su ga izgurali iz reda, kad su mu preoteli platu, kad su ga gazili oni što su verovali da će večno biti gazde.

Ćutao je dok nije više imao šta da izgubi.

I onda, jednog dana, kad mu je poslednja kap pala u prepunu čašu, stao je nasred ulice, podigao glavu, skupio sve nedaće svog života u jednu reč, jednu svetlu, blistavu, gromovitu psovku — i opsovao. Nije opsovao čoveka, nije opsovao boga, opsovao je nepravdu samu. Opsovao je bol, laž, strah.

I nije mu bilo lakše.

Ali bio je svoj.