СВЕТЛОСТ ВАСКРСА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: О НАДИ, ТРАЈАЊУ И ОБНОВИ

Piše: Milan Stanković,prof.

Bor

"И рече онај што сеђаше на престолу: Ето, све ново творим.“ — Откровење 21:5

Ускрс као најдубља тачка хришћанске мистерије и најснажнији симбол победе живота над смрћу, оставио је дубок траг у српској књижевности, прожимајући је, осим као религијска тема, и као универзална порука о обнављању, васкрсу духа, појединца и народа. Ова симболика, сачувана у народној књижевности и ауторској лирици, епици и драми, представља један од темељних кодова у разумевању духовног профила српског писца и његовог односа према судбини, патњи и спасењу.

У обредној и обичајној лирици народне традиције, Ускрс живи у песмама у којима се преплићу светост празника, природа у цветању и порука о обнови живота. То, с једне стране, јесу поетски записи о ритуалима, али и виспрена, мудра интуиција народа о вечном враћању светлости после таме, цвета после снега, гласа после ћутања. Рекло би се да поента народне приче о Ускрсу није у страдању, већ у нади и вери.

Како стоје ствари у ауторској литератури?

Бранко Радичевић, песник младости и,  у једном делу своје поезије, радости, црпео је снагу из народне традиције и природе. У његовим стиховима пролеће, то цветно годишње доба, некад значи обнову и победу живота. Кроз дивљење природној лепоти, он заправо упућује ускршњу поруку: живот се не гаси, он се преображава. И у тренуцима када његов лирски глас носи сенку смртне слутње, и даље остаје вера у трајање кроз песму. Радичевић је на сам празник 1844. написао песму "Молитва".

Петар Петровић Његош, унутар филозофске визије света коју гради у "Лучи микрокозма", посматра живот као светлост која одолева свим силама таме. Његов поглед на космос и човека прожима мисао о суштинској неугасивости постојања. У "Горском вијенцу", ускршња снага показује се кроз народну борбу, преображај кроз страдање, кроз тражење смисла у најдубљим потресима. Васкрс се ту јавља као симбол унутрашње победе, преласка из хаоса у поредак, из расула у духовно уздизање.

Животна прича Јована Јовановића Змаја јесте књижевни пример ускршње драме – кроз личне губитке и страдања, овај песник гради мост према вечности, посредством стварања. Његова песма "Светли гробови"  неће оплакивати одлазак, већ светлост која из њега зрачи. Љубав и памћење постају мостови који повезују овај и онај свет. Змај је спојио пролеће и празничну радост у песми "Пролеће и Ускрс".

У поезији Јована Дучића и Милана Ракића осећа се ускршња визија кроз суптилне слике пада и устајања, пролазности и отпора. Дучићево стремљење  лепоти и хармонији и Ракићев стоички реализам носе заједничку нит – животна снага опстаје и тамо где изгледа да је угасла. Дучић има циклус песама са хришћанским мотивима, а и Ракићеве песме, настале на Косову и Метохији, садрже такве мотиве.

Посебно се издваја песма Алексе Шантића "Српски анђео", стихови Момчила Настасијевића из збирке "Речи у камену" (Настасијевић је према религији имао посебан однос, био јој је посвећен, али не у догматском смислу), као и песма Владана Деснице "Молитва разочараног Исуса".

Што се тиче приповедача, Симо Матавуљ има причу "Христос Воскресе!" а Светозар Ћоровић, српски писац из Херцеговине, написао је приповетку  "На Васкрс". Милета Јакшић нуди нешто другачији поглед у причи "Христос у крчми". И Радоје Домановић, наш највећи сатиричар, на свој, сатирични, начин огледао се у овој тематици.

Стеван Сремац, кроз хумор, обичаје и ведрину, показује да смех може бити пут ка превазилажењу животних тежина и знак унутрашње светлости.

У делима Борисава Станковића, трагика личног и друштвеног судара не укида сјај трачка наде који се јавља у судбинским тренуцима. Та искра, ма колико невидљива, подсећа на васкршњи пламен који гори у тишини. Станковић осим романа има и збирке приповедака "Из старог јеванђеља", "Стари дани" и "Божји људи" у којима има много религиозних, па и ускршњих мотива. 

Религијски мотиви јављају се и код Исидоре Секулић, Станислава Кракова и Растка Петровића.

Код Иве Андрића, за чије дело (у којем проклетих авлија има и тамо где се приче тако не зову) не можемо рећи да је обојено оптимистичким тоновима, напротив, мост је кључна ускршња слика. Далеко је од само архитектонског мотива, он је симбол повезивања – између људи, времена, обала, живота и смрти. У свету обележеном тамом, безнађем и историјским фатализмом, мостови постају светлосни канали који најављују нову могућност.

Милош Црњански, и у поезији и у прози, гради визију у којој меланхолија и изгнанство не укидају стремљење ка светлости. Његова реченица „смрти нема“ није апстрактан став, већ резултат дубоког унутрашњег трагања. Живот, ма како крхко изгледао, наставља да тече и у најмањем покрету душе.

Драмска реч код Нушића, Александра Поповића и Душана Ковачевића никако не измиче тами стварности, али у сваком њиховом делу постоји простор за катарзу. Кроз судар морала и неморала, слабости и отпора, лажног сјаја и дубоких истина, рађа се нова снага. Комедија постаје пут ка дубљем разумевању и преображају.

У романескној књижевности друге половине 20. века и савременом добу, писци као што су Данило Киш, Борислав Пекић, Давид Албахари, Филип Давид, Милорад Павић, Добрица Ћосић, доносе своје визије ускршње симболике. Кишов интимни бол и сећање, Пекићева метафизичка истраживања, Албахаријева ћутљива туга, Давидова духовна лирика и Павићеви лавиринти времена,  Ћосићева епопеја прожета лирским и дубокомисаоним пасажима јунака које прождире време смрти, зла и власти – сви они у себи носе стремљење ка светлости, и када је свет у мраку.

Песнички гласови Бранка Миљковића, Васка Попе, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића,  Љубомира Симовића, Миодрага Павловића и Матије Бећковића сведоче о снази речи која се враћа из тишине, као што живот устаје из смрти. Њихова поезија гради дијалог са дубинама времена и вечности, са празником који надмашује календар и улази у само срце духовности.

Српска књижевност, у својим највишим дометима, остварује везу са архетипском причом Васкрса – о победи над пролазношћу, о унутрашњој трансформацији, о светлости која се не гаси. У том смислу, сваки писац који се ухватио у коштац са тајнама постојања, бола и наде, носи у себи онај тихи, али непрекидни пламен васкршње поруке.