КАД ПРАВО ИЗГУБИ ПРАВДУ — МОРАЛ КАО МЕРА ЗАКОНА

Пише: Милан Станковић, проф.

Бор

Када се право одвоји од морала, остаје само облик — празан, хладан и често суров. Уместо да буде средство заштите слободе и правде, оно постаје инструмент моћи, самодовољна машина која функционише по логици форме, а не по логици истине. То није нов феномен. Историја је пуна примера у којима су правне норме служиле неправди, јер се суштина — потреба за утврђивањем чињеница и истине — жртвовала у корист процедуре. Често нису сами закони проблем, већ правни формализам који их прати. У континенталном праву, где се велика пажња посвећује тачној примени прописаних норми, често долази до ситуација у којима суштина права — праведност и истина — бивају жртвоване зарад апстрактне примене процедура.

 Када суд не "види"... 

Замислимо ситуацију у којој је свима јасно шта се догодило. И жртве, и мотиви, и последице су очигледни, али због „непостојања доказа у форми коју прописује закон“, правда није могућа. Чак и када постоје логички повезани елементи који би у свакој рационалној анализи водили до закључка о одговорности, суд одустаје од истине јер — „нема доказа“. У том тренутку, суд више није чувар правичности, већ администратор форме. Право, лишено обавезе да тежи истини, постаје инструмент симулације правде.

 Доказ за оно што је очигледно 

Ако је напољу дан, не треба нам астроном да то потврди — јер је очигледно. Тако и када суд тражи непотребне доказе за нешто што је сваком разумном човеку јасно, он се изругује праву. Замислимо сада ситуацију у којој група ученика месецима прска козметичка хемијска средства по учионици како би изазвала непријатност или болест наставнику, из забаве, без обзира на здравствене последице. Запослени и руководство школе више пута улазе у учионицу и констатују непријатан мирис и трагове тих супстанци. Али када, да би неко био одговоран, суд захтева лекарски извештај о тумору или хроничној болести — то више није право, већ карикатура правде. Јер чак и такав извештај не би могао непобитно доказати да је болест настала управо услед тог понашања. Ипак, и без медицинске дијагнозе, разум нам говори да је испуштање великих количина хемијских испарења у затвореном простору штетно. То је чињеница коју не треба доказивати. 

Још један пример формалног апсурда

 Још један пример апсурдности формалистички схваћеног права: муж месецима психички и физички малтретира жену. Она трпи, ћути, сналази се како зна. У једном тренутку, када су им гости били у посети, испровоцирана мужевљевим заједљивим и злобним коментарима, жена бесно подвикне на њега, сломи тањир и изађе из стана. Муж, тумачећи закон како њему одговара, подноси тужбу — за увреду и материјалну штету. Жена, која нема новца за адвоката, на суду каже шта је претходило њеној реакцији. Али суд је, упркос свему, осуђује, уз напомену да је малтретирање које је трпела предмет „другог, посебног поступка, који она треба да покрене“. У овом спору, она је окривљена — јер је разбила тањир. А то, кажу, закон препознаје као штету. Да ли је ово право? Или је изругивање праву?

 Правна мисао против неправде у закону

 Ова тема није страна ни правној теорији. Напротив, велики правни мислиоци су управо на ову опасност упозоравали. Густав Радбрух, један од најутицајнијих правних филозофа 20. века, након искустава с нацизмом, формулисао је став да закон који грубо повређује правду престаје да буде право. Радбрухова формула прави јасну разлику између формалног закона и суштинске правде: ако закон служи злу, онда губи свој легитимитет. Слично је говорио и Тома Аквински: неправедан закон није закон, већ изопачено право. А много пре њега, Платон и Аристотел поимали су правду као суштинску врлину државе, а не као пуко поштовање прописа. 

Форма и суштина у савременом праву

 Ханс Келзен је у 20. веку покушао да изгради „чисту“ теорију права, одвојену од моралних разматрања. Али та „чистота“ је управо оно што је многе критичаре навело да доведу у питање њену примену на стварност. Херберт Харт је покушао да ту теорију надогради, уводећи концепт „унутрашње тачке гледишта“ и друштвених правила, али ни он није у потпуности решио проблем односа између форме и садржаја. Роналд Дворкин је отишао корак даље и предложио да тумачење права увек мора укључити моралне принципе. По њему, судија није пуки примењивач правила, већ тумач који мора у одлуку уградити идеју правде као вредносни стандард. 

Суд као чувар истине

 Уколико суд прихвати да му није задатак да установи истину и донесе праведну одлуку, већ само да „процени да ли има доказа“, онда то више није суд. То је бирократска инстанца која се бави провером форме, а не суштине. А управо у том тренутку настаје опасност: у таквом систему се не одлучује на основу онога што се заиста догодило, већ на основу тога шта је документовано у прописаној форми. Нестанак истине под маском „објективности“ значи крај правде. Да ли је довољно рећи — нема доказа? Када неко каже: „Нема доказа“, морамо питати — да ли је систем учинио све да до доказа дође? Да ли је постојала воља да се истина утврди? Или се право свело на то да одустане кад год истина није „процедурално уредна“? Највећа издаја идеје правде није у погрешној одлуци — већ у одсуству напора да се истина сазна.

 Право за човека, не за себе

 Није довољно да право буде формално исправно. Оно мора бити усмерено ка правди. Мора тежити истини. У противном, постаје оно што су најмрачнији режими у историји већ показали — легално средство за легитимизацију зла. Није нам потребан нови закон. Потребна нам је нова свест. Свест о томе да право постоји због човека. Због истине. Због правде. А не због себе самог.