SADIZAM ILI ISKONSKO ZLO - SESTRA RAČED U "LETU IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA"

Sestra Mildred Račed, glavni antagonist romana Kena Kizija "Let iznad kukavičjeg gnezda" i istoimenog filma Miloša Formana, predstavlja jednu od najupečatljivijih figura institucionalne represije u modernoj književnosti i kinematografiji. Njena ličnost, karakter i postupci otvaraju brojna pitanja o prirodi zla, psihološkim uzrocima takvog ponašanja, kao i razlici između patološke potrebe za kontrolom i hladne birokratske discipline. U svetlu Frojdove psihoanalize, ovakav karakter može biti dodatno produbljen analizom nesvesnih motiva koji oblikuju njeno ponašanje.

Osobine i ponašanje sestre Račed

Sestra Račed deluje kao oličenje discipline, racionalnosti i nepokolebljive kontrole nad psihijatrijskom ustanovom u kojoj radi. Na prvi pogled, njena pojava deluje smireno, a ponašanje odmereno. Ipak, ispod te maske staloženosti krije se duboka potreba za dominacijom nad pacijentima i osobljem. Pritom kontrola nije samo administrativna; ona se proteže na emocionalni i psihološki nivo, gde suptilno manipuliše pacijentima kako bi ih držala u stanju potpune zavisnosti i bespomoćnosti.

Frojdovska analiza: Nesvesni motivi i represija

Kroz Frojdovu teoriju psihoanalize, sestra Račed može biti opservirana pomoću koncepta potisnutih nagona i superega. Stroga kontrola može se tumačiti kao izraz duboko potisnutih osećanja i nesvesne želje za dominacijom nad drugima. Prema Frojdovoj strukturi ličnosti, ona deluje isključivo pod dominacijom superega, čija je funkcija održavanje reda i moralnih normi, ali u ovom konkretnom slučaju na patološki način – kroz represiju i destruktivnu kontrolu.

Hladnoća i suzbijanje emocija mogu ukazivati na mehanizme odbrane, poput reakcione formacije – fenomena u kojem pojedinac prikriva svoje nesvesne impulse ponašajući se upravo suprotno njima. Može se spekulisati da potreba za kontrolom nad drugima proizlazi iz potisnutih osećanja bespomoćnosti ili potisnute agresije, koje projektuje na pacijente.

Sestra Račed i Mekmarfi: Nesvesna sadistička satisfakcija?

Posebno je intrigantan aspekt odnosa prema Rendalu Mekmarfiju, jedinom pacijentu koji otvoreno izaziva njen autoritet. Prema Frojdovoj teoriji, sukob sa Mekmarfijem može se tumačiti kao neurotična potreba da kontroliše sopstvene nesvesne impulse, koje on simbolizuje. Mekmarfi je oličenje onoga što je ona potisnula – spontanosti, slobode i instinkta, što je u potpunom kontrastu sa njenom rigidnošću. Potreba da ga uništi može biti interpretirana kao sadistički impuls koji racionalizuje kroz potrebu za disciplinom i redom.

Razlika između sestre Račed u romanu i filmu

Iako je suština ovog karaktera u oba medija ista, postoje nijanse u prikazu. U romanu Kizijeva naracija iz perspektive Poglavice Bromdena daje nam dodatni uvid u njen uticaj na pacijente, kao i u strah koji izaziva. U filmu, zahvaljujući glumi Luiz Flečer, njen lik deluje rafiniranije, suptilnije, ali, reklo bi se,  još hladnije i nehumanije, sa dodatnim naglaskom na potiskivanje emocija i proračunatu surovost.

Postupci koji otkrivaju surovost

Terapijske seanse – Ona koristi terapijske grupe kao oružje manipulacije, ponižavajući pacijente i okrećući ih jedne protiv drugih.

Poništavanje pobede pacijenata – Kada Mekmarfi uspe da organizuje gledanje bejzbol utakmice, ona koristi svoju moć da ga obeshrabri, ne dozvoljavajući im da osvoje makar simboličnu pobedu.

Kažnjavanje Mekmarfija – Nakon njegovih pokušaja da unese radost i spontanost u bolnicu, ona koristi elektrošok terapiju i, na kraju, uzrokuje lobotomiju kako bi ga "disciplinovala", zapravo ubila, jer postaje nesvesna biljka.

Suzbijanje nade i individualnosti – Njeni pacijenti, osim što jesu bolesni, takođe su i zarobljeni u sistemu koji ih obeshrabruje da ozdrave. Umesto podrške, ona im usađuje osećaj krivice i beznađa.

Iskonsko zlo ili nesvesni konflikt?

Za sestru Račed ne može se reći da je klasičan sadistički negativac; ovaj lik je mnogo suptilniji, i time "strašniji". Njeno zlo nije impulsivno, već sistematsko, hladno i racionalizovano. U svetlu Frojdove psihoanalize, ovakav karakter može biti posmatran kao izraz nesvesnog konflikta između potisnutih instinkata i stroge kontrole superega.  Potreba za moći i represijom, dakle, kao što je već rečeno, posledica je nesvesne borbe protiv sopstvenih potisnutih nagona, što je čini još opasnijom i kompleksnijom figurom, podjednako, u romanu i u filmu. Čak bi i dilema - da li je ona zapravo bolesnik koji i sam treba da se leči - bila opravdana. S tim što je, za razliku od pacijenata kojima "pomaže" , znatno opasnija.

Na kraju, ako zanemarimo psihoanalizu, pitanje koje se nameće jeste: da li je sestra Račed oličenje iskonskog zla ili samo proizvod sistema koji ne prepoznaje ljudskost i empatiju kao vrednosti? Njena represivna priroda i potreba za kontrolom mogu biti posledica ličnih trauma ili nesvesnog straha od gubitka autoriteta. Bez obzira na uzrok, ovaj lik ostaje snažna metafora dehumanizacije u birokratskim institucijama i upozorenje na opasnost od sistema u kojem moć postaje sama sebi svrha.

Ovu nimalo laku ulogu Luiz Flečer odigrala je maestralno.