PRAVO, PRAVEDNOST I ODGOVORNOST: UZROCI I POSLEDICE U ODREĐIVANJU KAZNE

U pravnoj teoriji i praksi, pitanje određivanja kazne za počinjeni prekršaj ili krivično delo postavlja ključnu dilemu: da li sud treba da se rukovodi posledicama određenog čina ili uzrocima koji su do njega doveli? Ova dilema često odlučuje o pravdi i pravičnosti pravosudnog sistema. Pravo zapravo nije i ne sme biti samo tehnički skup pravila (usko protumačenih), već i svojevrsna replika na život, društvenu praksu i moralni sistem koji treba da obezbedi zaštitu žrtava, ali i proporcionalnost kazne u odnosu na konkretne okolnosti slučaja.

Uzročno-posledična veza u pravnoj proceni

U klasičnom pravnom tumačenju, prekršaj ili krivično delo procenjuju se često na osnovu njegovih posledica. Ako neko izazvan nepravdom burno reaguje, kazneni sistem određuje sankciju prema težini povrede i društvenim posledicama takvog ponašanja. Međutim, pravda, zbog koje pravo i postoji, se ne može svesti isključivo na mehaničko posmatranje posledica bez dublje analize uzroka. Ukoliko bi se pravo oslanjalo samo na krajnji čin, ignorisale bi se dublje društvene i lične okolnosti koje su do njega dovele, a samim tim bi se mogla doneti nepravična presuda.

Primer: Dugotrajno nasilje i trenutna reakcija

Zamislimo situaciju u kojoj muž mesecima psihički i fizički maltretira svoju suprugu. U jednom trenutku, ona ne može više da podnese zlostavljanje, polomi tanjir, glasno opsuje i napusti stan. Muž, koristeći pravni sistem na način koji njemu odgovara, odlazi u policiju i prijavljuje suprugu za uznemiravanje i materijalnu štetu. U ovom scenariju, strogo formalistički pristup bi mogao da dovede do apsurda: žena bi mogla biti kažnjena jer je učinila radnju koja je formalno kažnjiva, dok bi dugotrajno zlostavljanje koje je prethodilo njenom činu ostalo bez adekvatnog razmatranja.

Prirodno pitanje koje se može postaviti jeste: zašto žena, ako je bila žrtva maltretiranja, to prva nije prijavila? Odgovor se najčešće nalazi u strahu od posledica. Mnoge žrtve nasilja osećaju nemoć pred nasilnikom, boje se eskalacije nasilja, ekonomske zavisnosti, društvene stigmatizacije ili čak nepoverenja u pravosudni sistem. Njihova pasivnost nije rezultat nedostatka želje za pravdom, već često posledica duboko ukorenjenog osećaja ugroženosti.

U vezi sa ovim, sud često može kao kompromisnu odluku doneti: u ovom slučaju kaznićemo ženu zbog njenog prekršaja, a ona onda nek podnese svoju tužbu za maltretiranje u posebnom postupku. Zašto je ovakva odluka suda neodrživa?

Ignoriše uzročno-posledičnu vezu – Formalistički pristup koji odvaja postupke i posmatra ih izolovano ne vodi pravdi. Ako se žena kažnjava zbog svog postupka, a njena tužba za maltretiranje se tretira kao poseban slučaj, onda se previđa da je njena reakcija rezultat dugotrajnog nasilja. Ovo može obeshrabriti žrtve nasilja da prijave zlostavljanje, jer bi se njihova odbrambena reakcija koristila protiv njih.

Dovodi do sekundarne viktimizacije – Ako sud prvo kazni ženu, on šalje poruku da je njena trenutna reakcija važnija od dugogodišnjeg maltretiranja koje je trpela. Ovo dodatno traumatizuje žrtvu i može je odvratiti od daljeg traženja pravde.

Omogućava zloupotrebu pravnog sistema – Zlostavljač koristi pravni sistem kako bi preokrenuo situaciju u svoju korist. Time se omogućava manipulacija zakonom i pretvaranje nasilnika u navodnu žrtvu, dok se prava stvarna žrtva sankcioniše pre nego što joj se pruži prilika da dokaže šta je prethodilo njenom činu.

Orijentiri pravnog sistema: Pravda kao krajnji cilj

Pravičan pravni sistem mora uzeti u obzir celokupni kontekst događaja. U navedenom slučaju, ključno pitanje ne sme da bude da li je žena učinila formalni prekršaj, već i šta je prethodilo njenom činu.

Proporcionalnost kazne – Pravna sankcija ne sme biti odvojena od celokupne situacije. Ukoliko je čin žene reakcija na dugotrajno nasilje, tada se mora uzeti u obzir opravdanost njenog postupanja.

Princip nužde i samoodbrane – Iako nije u pitanju klasična samoodbrana, u pravnim sistemima postoji institut nužde, koji prepoznaje situacije u kojima je neko prinuđen da postupi na način koji bi inače bio sankcionisan, ali je to učinio zbog neodrživih okolnosti.

Potreba za širim uvidom – Pravda ne sme biti slepa na društveni kontekst. U ovakvim slučajevima, nadležni organi treba da istraže dugoročnu dinamiku odnosa i prepoznaju ko je stvarna žrtva, a ko koristi pravni sistem da bi manipulacijom izbegao odgovornost.

Prevencija zloupotrebe prava – Postoje situacije u kojima se zakon zloupotrebljava, kao u ovom slučaju gde nasilnik pokušava da se prikaže kao žrtva. Pravna praksa mora prepoznati takve situacije i sprečiti instrumentalizaciju pravnih normi na način koji podriva pravdu.

Pravda kao dinamički koncept

U dobrom pravnom sistemu, odgovornost za neko delo nije dobro utvrđivati u vakuumu, već kroz prizmu širih okolnosti. Pravo,dakle, kako je već više puta rečeno, ne bi smelo da se svede na  pitanje formalnog pridržavanja pravila za izdvojenu konkretnu situaciju, već i dubljeg razumevanja konteksta,  činjenja i nečinjenja, moralnih i društvenih faktora koji oblikuju određene postupke. Kada bi se pravo oslanjalo isključivo na posledice, zanemarujući uzroke, rizikovalo bi da postane instrument nepravde, umesto njen korektiv. Stoga, pravičan sudija i zakonodavac moraju uvek imati na umu da je onome što se dogodilo, nešto i prethodilo. I da to često mnogo više zaslužuje kaznene mere od konkretne posledice.