NOSTALGIJA I KRITIKA PROVINCIJE: AMBIVALENTNI SVET BORISAVA STANKOVIĆA

Bora Stanković (1876 - 1927) je autor čije stvaralaštvo oscilira između dva naizgled suprotstavljena pogleda na provincijski život. S jedne strane, njegova dela odišu nostalgijom za prošlim vremenima, za starim običajima, kulturom i načinom života koji se čini autentičnijim i vrednijim od onoga što dolazi s modernizacijom. S druge strane, kroz sudbine svojih junaka, Stanković razotkriva mračnu stranu provincijskog života – učmalost, malograđanštinu, ogovaranje, rigidne norme i predrasude koje guše individualnost i ljubav.

Nostalgija koju je Stanković gajio prema prošlim vremenima, naročito onima kada su običaji i društvena pravila bili jasnije definisani, nije bila proklamacija ideala provincijskog života, već izraz njegove potrage za nečim što je bilo „autentično“, što je za njega imalo veću vrednost nego ono što je došlo kasnije, u modernim vremenima. U njegovim delima često se pojavljuje ideja da su prošla vremena bila u nečemu „bolja“ i da su ljudi tada živeli u skladu sa prirodnijim, "ljudskijim" zakonima.

Ipak, ova nostalgija je dvosmislena. Iako Stanković prikazuje prošle vrednosti sa nekom vrstom romantičarske zanesenosti, on istovremeno ne izbegava njihove negativne aspekte. Kroz likove kao što je Sofka iz "Nečiste krvi" ili Koštana, jasno je da su ti idealizovani svetovi , iz kojih zapravo i potiču tradicionalna ograničenja i stege, bili zarobljeni rigidnim normama koje su sputavale individualnost i kreativnost. U tom smislu, nostalgija koju Stanković gaji za prošlim vremenima nije apoteoza tradicionalne provincije, već izražena patetičnost prema nečemu što je nestalo i više nije moguće povratiti.

U stvarnosti, Stanković se ne zalaže za povratak u prošlost, već je kroz svoju literaturu postavio pitanje mogućnosti pomirenja između tradicije i modernizacije, između kolektivnih vrednosti i lične slobode. U njegovim delima, prošlost se prikazuje kao izvor unutrašnje , ponekad iracionalne patnje, što je vidljivo u stalnoj potrazi  likova za smirenjem koje se može naći samo u zabludama prošlih vrednosti.

Kombinacija nostalgije za prošlim vremenima i kritike učmalosti provincije je zapravo suštinski dvojna. Na jedan način, Stanković je zaljubljen u prošlost i u vrednosti koje ona nosi, dok s druge strane kritikuje očiglednu opresiju koju ta prošlost nosi sa sobom, a koju prenosi na svoje likove. Ovaj kontrast, koji u njegovoj literaturi nikada nije jednostavno razrešen, upravo daje dubinu i kompleksnost delima ovog pisca izuzetne poetske, lirske snage.

Drama "Koštana" je jedno od Stankovićevih najpoznatijih dela koje na izuzetno slikovit način ilustruje ovu dvosmislenost. Koštana, mlada Romkinja čiji su pesma i lepota simbol slobode i životne radosti, zapravo je osuđena na sudbinu večite potrage za slobodom koju nikada neće ostvariti. Starci u "Koštani", likovi koji nostalgično uzdišu za „pustim turskim“ vremenima, izražavaju duboku čežnju za prošlošću koja je, u njihovim očima, donosila red, harmoniju i smisao. Ali ta prošlost je, kako nam Stanković pokazuje, istovremeno nosila okove i norme koje su sputavale mlade generacije, definisale klasne razlike i segregaciju i gušile svaku mogućnost promene.

Ova dualnost prošlosti i sadašnjosti, slobode i ograničenja, tradicije i modernosti, vidljiva je i u romanu "Nečista krv". Sofka, centralni lik, prolazi kroz tragičnu sudbinu koja reflektuje sudar starog i novog sveta. Njen otac, Efendi Mita, oličenje je prošlog vremena i vrednosti koje nestaju pod naletom novih, kapitalističkih, pohlepnih bogataša. Tradicionalna pravila udaje i miraza, koja bi trebalo da obezbede porodični ugled, pretvaraju se u izvor patnje i poniženja za Sofku, koja postaje žrtva upravo onih vrednosti koje su nekada smatrane svetim.

Dakle, Stanković je, zapravo, mnogo dublji i ambivalentniji autor nego što bi se činilo na prvi pogled. On jeste, na neki način, i kritičar malograđanske učmalosti, ali i pisac koji se povremeno vraća u prošlost, u isto vreme suočavajući se sa njenim ograničenjima. To je suštinska dilema koju njegovi junaci doživljavaju u svakom svom koraku, jer žele da se oslobode okova prošlih normi, ali s dubokom tugom i nostalgijom prema onom što je izgubljeno.

Tako se pomirenje  nostalgije za prošlošću i kritike provincijalizma može videti kao paralelna stvarnost koju Stanković prikazuje: ne možemo jednostavno idealizovati prošlost bez prepoznavanja njenih zabluda, niti možemo potpuno odbaciti tradiciju bez suočavanja sa njenim kulturnim nasleđem i vrednostima.

"Stari dani"

Stankovićeva zbirka priča Stari dani predstavlja još jedan ključni aspekt njegovog stvaralaštva, kroz koji se dodatno osvetljava autorova ambivalencija prema prošlosti. Ove priče nose dubok osećaj nostalgije, ali istovremeno svedoče o stagnaciji i patnji unutar zatvorenog i patrijarhalnog društva.

Naziv zbirke, "Stari dani", sam po sebi sugeriše setu i čežnju za minulim vremenima, ali Stanković se ne zaustavlja na romantičarskom evociranju prošlosti. Umesto toga, u ovim pričama on istražuje sudbine običnih ljudi, prožetih svakodnevnim borbama, siromaštvom, ljubavnim razočaranjima i društvenim pritiscima. Likovi su često zarobljeni u mreži rigidnih normi koje guše njihove snove i aspiracije, a priče odišu melanholijom i osećajem neizbežnog propadanja.

Motiv prolaznosti vremena i neminovnosti sudbine prisutan je u gotovo svakoj priči iz zbirke. Stanković oslikava svet koji lagano nestaje, u kojem su stare porodice i običaji na zalasku, dok se u pozadini oseća dolazak novih vrednosti koje neće doneti spasenje, već novu vrstu otuđenosti.

Posebno mesto u zbirci zauzimaju priče u kojima se kroz male, svakodnevne detalje razotkriva suštinska tragedija likova. Na primer, Stanković nekad prikazuje žene čiji su životi unazađeni zbog patrijarhalnih normi, ili muškarce čija moć i autoritet opadaju usled društvenih promena. Ta tiha, gotovo neizgovorena drama njihovih egzistencija deluje univerzalno i pogađa čitaoca svojom iskrenošću i sirovom emocijom.

Zbirka "Stari dani" može se posmatrati i kao svojevrsna „lirizovana hronika“ jednog vremena koje nestaje. Kroz specifični jezik, pun arhaičnih izraza i "ritmičnih" opisa, Stanković čuva atmosferu prošlih vremena, ali istovremeno kritički preispituje društvo koje je odumiralo zajedno sa tim starim danima.

Stoga, "Stari dani" predstavljaju dragocen uvid u Stankovićevu dvoslojnu viziju sveta: oni su i oda jednoj prošlosti koja je, u svom najboljem izdanju, bila ispunjena redom i unutrašnjom harmonijom, i suptilna kritika tog istog sveta, u kojem su ljudi često ostajali zarobljeni u nepokolebljivim okvirima tradicije, lišeni nade za promenu.

Zbirka postavlja pitanje koje je aktuelno i danas – kako se odnositi prema prošlosti, prema njenim vrednostima i ograničenjima? Stanković nam ne daje jednoznačan odgovor, već nam, kroz melanholične i dirljive priče iz "Starih dana", ostavlja prostor da sami promislimo o toj složenoj dilemi između tradicije i modernosti, sećanja i zaborava.