MISAONO-FILOZOFSKI I PSIHOLOŠKI ASPEKTI ROMANA VILIJAMA GOLDINGA "GOSPODAR MUVA"

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1983), Vilijam Golding, svojim je najboljim i antologijskim romanom "Gospodar muva" (1954), načinio snažnu filozofsku i psihološku analizu ljudske prirode, posebno se baveći mitovima o nevinosti i moralnoj čistoti dece. Ovaj roman razbija romantične iluzije o detinjstvu kao periodu bezgrešnosti, predstavljajući decu kao bića koja nisu imuna na destruktivne porive i brutalnost, već su podložna istim impulsima koji oblikuju ponašanje odraslih u uslovima društvene dezintegracije i moralnog kolapsa.

Dekonstrukcija mita o detinjoj nevinosti

Goldingov roman počinje opisom grupe dečaka, pretežno britanskih učenika, koji nakon avionske nesreće završe na pustom ostrvu bez odraslih. U početku, dečaci pokušavaju da uspostave organizovano društvo, ali uskoro dolazi do urušavanja svih civilizacijskih normi. Umesto da spontano grade svet zasnovan na solidarnosti i empatiji, kako bi to neki filozofi poput Žan-Žaka Rusoa mogli pretpostaviti, dečaci se polako prepuštaju svojim primalnim porivima. Golding time sugeriše da civilizacija nije prirodno stanje ljudskog bića, već krhka tvorevina koja se može brzo urušiti ako izostanu društvene norme, zakoni i autoritet.

Romantična ideja detinjstva kao vremena potpune čistote i dobrote često se može povezati s Rusoovom tvrdnjom o detetu kao plemenitom divljaku, koje je inherentno dobro sve dok ga ne iskvari društvo. Golding, međutim, kroz svoje likove pokazuje suprotnu tezu: deca, lišena spoljašnjeg nadzora i suočena sa ekstremnim uslovima, postaju nosioci agresije, straha i brutalnosti. Ova ideja korespondira sa Hobsovim viđenjem ljudske prirode kao inherentno sebične i sklone haosu kada se uklone spoljašnje civilizacijske strukture.

Simbolika i filozofski aspekti romana

Jedan od ključnih elemenata Goldingove narativne strukture jeste simbolika. Svaki lik i događaj imaju dublje značenje, koje se može tumačiti kroz filozofske koncepte o ljudskoj prirodi. Ralf, izabran za vođu na početku priče, simbolizuje razum, demokratiju i red, dok Džek, koji postepeno preuzima moć nad grupom, predstavlja sile haosa, nasilja i iracionalnog autoriteta. Sukob između Ralfa i Džeka, dva dečaka, univerzalna je alegorija sukoba između civilizacije i divljaštva, razuma i instinkta.

Gospodar muva, zastrašujući totem koji dečaci postavljaju u džungli – glava ubijenog divljeg vepra nabodena na kolac – simbol je zla duboko ukorenjenog u ljudskoj prirodi. Taj simbol evocira arhetipske strahove i podsvesne sile koje vladaju ljudskim ponašanjem, u skladu sa Frojdovom teorijom o konfliktu između ida, ega i superega. Džek i njegovi sledbenici personifikuju id, iracionalni deo psihe, koji traži trenutno zadovoljenje želja i nagona, dok Ralf i Pigi (koji simbolizuje intelekt i nauku) pokušavaju da održe ravnotežu kroz glas razuma – ego. Superego, koji predstavlja unutrašnji moralni glas, u priči biva gotovo potpuno ugušen usled rastuće brutalnosti i destruktivnosti.

Psihološki aspekti: Deca kao nosioci destruktivnosti

Veoma potresan aspekt romana jeste prikaz psihološkog procesa kroz koji prolaze dečaci dok se sve dublje prepuštaju nasilju. Proces dehumanizacije likova ilustruje koliko lako strah i haos mogu nadvladati razum. Kroz likove poput Džeka i Rodžera, Golding istražuje kako se potisnuti destruktivni impulsi oslobađaju kada nestane spoljašnji autoritet. Rodžer, koji isprva samo baca kamenje „ne baš blizu” drugoj deci jer ga sputava preostali osećaj društvenih normi, kasnije postaje surovi mučitelj koji bez ustručavanja ubija Pigija.

Sajmon je jedan od najvažnijih, iako povučenijih, likova u romanu. On simbolizuje dobrotu, saosećanje i duhovnost – osobine suprotstavljene divljaštvu koje obuzima ostale dečake.

Za razliku od drugih, Sajmon ima razumevanje za ljudsku prirodu. On jedini shvata da "zver" od koje dečaci toliko strahuju nije spoljašnji neprijatelj, već deo njihove unutrašnje tame. Ova spoznaja dolazi tokom njegove vizije u kojoj "razgovara" s Gospodarom muva – odsečenom svinjskom glavom na kocu. Gospodar muva mu tada "šapće" da je zver zapravo deo svih njih, što ukazuje na ključnu poruku romana: ljudska priroda je sklona destrukciji i nasilju.

Nakon što otkrije da "zver" nije stvarno čudovište, već telo mrtvog padobranca, Sajmon pokušava da upozori ostale dečake. Međutim, u trenutku kada je zajednica već postala potpuno divljačka, oni ga u masovnoj histeriji ubijaju misleći da je on ta "zver". Sajmonova tragična smrt simbolizuje propast nevinosti i trijumf haosa nad razumom.

Njegov lik nosi duboku simboliku – mnogi ga vide kao alegoriju za hrišćanskog proroka ili čak Isusa Hrista, jer donosi istinu i biva ubijen zbog nesposobnosti ljudi da je prihvate.

Goldingov pesimističan pogled na ljudsku prirodu  oslonjen je na filozofiju egzistencijalizma i na ideju da je ljudski život definisan izborima koji se prave u ekstremnim situacijama. Kada se uklone društvene maske i norme, na površinu izbija prava priroda čoveka – u ovom slučaju, destruktivna i nasilna.

Moralna poruka romana

"Gospodar muva" , priča o grupi dečaka na pustom ostrvu, zapravo je univerzalna parabola o ljudskoj prirodi, civilizaciji i destruktivnim impulsima koji leže ispod površine svakog društva. Golding upozorava na opasnosti zablude o inherentnoj dobroti ljudskog bića i na iluziju da su deca uvek nevina i bezgrešna. Njegova filozofska i psihološka analiza naglašava koliko su krhke civilizacijske norme i kako se u uslovima haosa ljudi – pa čak i deca – mogu pretvoriti u nosioce nasilja i destrukcije.

Roman se završava dvostrukom ironijom koja produbljuje Goldingovu mračnu poruku o ljudskoj prirodi i civilizaciji.

Prva ironija leži u tome što dečake, koji su postali potpuno divlji i planirali da ubiju Ralfa, spasava dolazak britanskog mornara. Iako su postavili šumski požar s ciljem da uhvate Ralfa, upravo taj požar privlači pažnju mornara i dovodi do njihovog spasenja. Dakle, destrukcija, koja simbolizuje potpuni gubitak civilizovanosti, paradoksalno ih vodi ka spasu.

Druga ironija odnosi se na reakciju mornara. On je zaprepašćen onim što vidi – grupa prljavih, divljih dečaka, od kojih su neki postali ubice – i izražava razočaranje time što su "britanski dečaci" dopustili sebi da padnu u takvo varvarstvo. Međutim, ova osuda je ironična jer je i svet odraslih u stanju totalnog rata (radnja romana smeštena je u vreme nuklearnog konflikta). Time Golding ističe da ni odrasli nisu imuni na nasilje i haos – dečaci su samo mikroverzija destruktivnosti čovečanstva u celini.

Kroz ovu dvostruku ironiju, roman ostavlja oporu poruku o inherentnoj sklonosti ljudi ka zlu i o iluziji civilizacije koja lako može biti srušena.

Golding takođe postavlja važna pitanja o ljudskoj prirodi, moralnosti i granicama civilizacije, pozivajući čitaoce da se suoče sa sopstvenim strahovima, instinktima i odgovornošću za očuvanje reda i humanosti u svetu koji lako može skliznuti u haos.