"ČINOVNIKOVA SMRT" ANTONA PAVLOVIČA ČEHOVA - ČERVJAKOV IZMEĐU APSURDA BIROKRATSKOG MENTALITETA I OPSESIVNO - KOMPULZIVNE NEUROZE

Anton Pavlovič Čehov, jedan od najznačajnijih ruskih i svetskih pripovedača, majstor je kratke proze u kojoj spaja realizam sa finim psihološkim nijansiranjem likova i ironijom. Njegova novela „Činovnikova smrt” (1883) odlično ilustruje ove karakteristike, istovremeno nudeći slojevitu analizu ljudske podređenosti, birokratije i egzistencijalne teskobe.

Struktura i naracija

Čehov koristi jednostavnu i ekonomičnu pripovednu strukturu sa jasnim uzročno-posledičnim tokom radnje. Novela je sažeta i efektna: činovnik Ivan Dmitrič Červjakov, u jednoj gotovo običnoj sceni u teatru, nesmotreno kine i poprska generala Brižalova, nakon čega ga obuzima opsesivan strah od mogućih posledica tog incidenta. Čitava radnja vrti se oko njegovih pokušaja da se izvini generalu, ali što više insistira, to situacija postaje apsurdnija, kulminirajući Červjakovljevim iznenadnim padom i smrću.

Pripovedač koristi objektivnu (treće lice) sveznajuću perspektivu, ali sa izrazitim fokusom na Červjakovljevu unutrašnju psihološku dinamiku. Ova tehnika omogućava ironijsko distanciranje od junaka, čime Čehov postiže efekat suptilne društvene satire.

Motivi

Novela obrađuje nekoliko ključnih tema:

Apsurd birokratskog mentaliteta i društvene hijerarhije – Červjakov je oličenje malog činovnika zarobljenog u strogim društvenim pravilima i potčinjenosti višim instancama. Njegova smrt nije posledica fizičkog napora ili bolesti, već psihičkog pritiska i panike zbog prekršenih konvencija.

Ljudska podređenost i osećaj ništavnosti – Glavni junak je paradigma čoveka koji svoj identitet gradi isključivo kroz odnos sa autoritetom, što ga čini nemoćnim i ranjivim. Njegova smrt simbolizuje kraj individue koja ne postoji izvan zadatih društvenih okvira.

Ironija i groteska – Iako novela deluje humoristično u svojoj premisi, ona je zapravo duboko tragična. Červjakovljev strah je krajnje iracionalan, ali ujedno i razumljiv u kontekstu društva gde birokratska subordinacija guši svaki osećaj lične autonomije.

Poetika Čehova: realizam i psihološka analiza

Čehov je poznat po tome što u svojim delima spaja klasični realizam sa impresionističkim nijansama psihološke introspekcije. U „Činovnikovoj smrti” koristi:

Minimalizam u izrazu – Nema suvišnih opisa, već se atmosfera gradi kroz dijaloge i unutrašnje monologe junaka.

Psihološki realizam – Červjakovljeva mentalna stanja i emotivni preokreti prikazani su u kratkim, ali izuzetno efektnim pasažima.

Antiklimaks i iznenadni završetak – Umesto očekivane moralne pouke, novela završava naglom i grotesknom smrću, što dodatno podvlači apsurdnost situacije.

Psihološka analiza lika Červjakova 

Anton Pavlovič Čehov u svojoj noveli "Činovnikova smrt", rekli bismo, majstorski slika psihološki portret sitnog činovnika Ivana Dmitriča Červjakova, čija sudbina postaje paradigmatska slika ljudi zarobljenih u društvenim mehanizmima hijerarhijske potčinjenosti i egzistencijalnog straha. Analizirajući ovaj lik kroz prizmu društvene uslovljenosti, individualnih osobina i psihoanalitičkih teorija, može se uočiti višeslojna povezanost između socijalnih struktura i unutrašnjeg doživljaja pojedinca.

Društvena uslovljenost i pritisak mehanizama hijerarhije

Červjakovljev strah, koji kulminira psihofizičkim slomom i smrću, direktna je posledica rigidne društvene strukture carističke Rusije. Kao tipičan predstavnik niže birokratije, on je oblikovan strogim hijerarhijskim poretkom koji nameće poslušnost i strahopoštovanje prema nadređenima. Njegova potreba da se beskrajno izvinjava generalu Brižalovu, nakon što ga je slučajno poprskao u pozorištu, na prvi pogled je znak ličnog osećaja krivice, ali je u isto vreme to i refleks duboko ukorenjenog osećaja inferiornosti pred autoritetom.

 Nemoć da sagleda realne proporcije situacije pokazuje kako društveni mehanizmi funkcionišu – činovnik je toliko uplašen (pre svega nadređenih) da se njegov um ne može osloboditi tog začaranog kruga, iako general vrlo jasno pokazuje da mu incident nije od značaja. Ovde se može prepoznati fenomen internalizovane represije, kako ga opisuje Mišel Fuko – moć društvenih normi ne deluje samo spolja, već postaje deo unutrašnje psihe subjekta, uslovljavajući reakcije i oblikujući njegovo ponašanje.

Individualna psihološka struktura i simbolika prezimena

Červjakov, osim što je proizvod društvenog pritiska, poseduje i lične crte koje ga čine posebno podložnim ovom pritisku. Njegovo prezime („červjak“ na ruskom znači crv) asocira na sliku bića koje je sićušno, bespomoćno i gazi ga svako ko to poželi. Ova simbolika sugeriše urođenu poniznost i slabost karaktera, za koju se ne može reći da je samo posledica spoljašnjih faktora, već deo psihološkog sklopa.

U ovom kontekstu, može se povući paralela sa Jungovim konceptom senke – Červjakov nikada ne izražava ljutnju ili bunt, već u potpunosti potiskuje bilo kakvu agresiju, okrenuvši je protiv sebe. Poniznost i stalna potreba za odobravanjem predstavljaju suštinski konflikt između unutrašnje nesigurnosti i socijalnih očekivanja.

Psihoanalitički pristup: opsesivno-kompulzivni mehanizmi i neuroza

Ako lik Červjakova posmatramo kroz psihoanalitičku prizmu, njegovo ponašanje može se tumačiti kao manifestacija opsesivno-kompulzivne neuroze. Frojd je ovu vrstu neuroze povezivao sa osećanjem krivice i nesvesnim strahom od kazne, što se jasno vidi u Červjakovljevom slučaju. Njegovo beskrajno izvinjavanje generalu podseća na ritualno ponašanje karakteristično za opsesivne neurotičare – svaki put kada general pokaže ravnodušnost, Červjakov oseća potrebu da ponovi izvinjenje, kao da očekuje neku vrstu simboličkog razrešenja svog unutrašnjeg konflikta.

Takođe, može se analizirati njegova infantilizacija, tj. nesposobnost da se nosi s realnim situacijama na zreo način. Ova podređenost i nemoć mogu se povezati sa Frojdovim konceptom Očeve figure – general Brižalov postaje simbol autoriteta koji ga nesvesno podseća na roditeljsku figuru kojoj mora da se dodvori kako bi izbegao kaznu.

Egzistencijalni aspekt: smrt kao krajnji izlaz iz apsurda

Červjakovljeva smrt, koja deluje groteskno i ironično, može se interpretirati i kroz prizmu egzistencijalizma, posebno u kontekstu apsurdne situacije kako je opisuje Alber Kami.  Potreba za izvinjenjem, iako objektivno besmislena, postaje pitanje života i smrti – njegovo postojanje je toliko definisano spoljašnjim normama da, kada se suoči s nerazrešivim konfliktom (odsustvom opraštanja koje nikada nije ni bilo potrebno), kompletan psihički sistem kolabira.

Sartrov koncept pogleda Drugog ovde je takođe moguć – Červjakov ne može da podnese osećaj da je viđen kao neko ko je napravio grešku, čak iako se ta greška ne smatra važnom. On postaje zarobljen u percepciji koju zamišlja da drugi imaju o njemu, čime se pokazuje ekstremna zavisnost od društvenih konvencija.

Ironija i psihološka suština lika

Čehovljeva priča o Červjakovu istovremeno je duboko ironična i psihološki potresna. Iako se na prvi pogled čini kao komična anegdota, u njenoj srži leži surova slika pojedinca koji je potpuno izgubio autonomiju i postao nesvesni rob hijerarhijskih odnosa i sopstvenih neurotičnih impulsa.

Psihološka analiza ovog lika pokazuje da se njegova sudbina može tumačiti kroz više teorijskih okvira:

Društveno-kulturološki – kao žrtva birokratskog sistema koji guši individualnost.

Psihoanalitički – kao primer opsesivno-kompulzivne neuroze izazvane duboko internalizovanim osećajem straha i krivice.

Egzistencijalistički – kao figura koja doživljava apsurd vlastite egzistencije, nemoćna da pronađe smisao izvan društvenih normi koje su je oblikovale.

U krajnjoj liniji, Červjakov je lik koji se ne može posmatrati samo kao satirična kritika birokratskog sistema, već i kao univerzalni primer pojedinca izgubljenog u sopstvenim neurotičnim obrascima, nesposobnog da oslobodi svoj identitet od pogleda Drugog.