PEDESET GODINA NAJBOLJEG FILMA SVIH VREMENA

 Film Miloša Formana "Let iznad kukavičjeg gnezda", zasnovan na romanu Kena Kizija,  jedno je od najsnažnijih umetničkih istraživanja individualizma, autoriteta, prisile, manipulacije, ograničenja i ljudske slobode. U središtu priče nalazi se kontrast između nekonvencionalnog duha i represivnog sistema, sukob koji se odvija unutar zidova psihijatrijske ustanove, ali istovremeno simbolizuje mnogo širi društveni okvir, pa predstavlja i neku vrstu alegorije.

Rendal Mekmarfi, harizmatični antiheroj, ne prihvata nametnute granice. Njegova energija, vitalnost i instinktivno odbijanje pokoravanja razotkrivaju sistem koji ne teži izlečenju, već kontroli. Borba protiv Sestre Račed daleko nadilazi lični konflikt, to je zapravo manifestacija univerzalne tenzije između spontane ljudskosti i hladnog, birokratskog, sadističkog i manipulativnog mehanizma moći.

Kizijev roman koristi unutrašnju perspektivu Poglavice Bromdena, koji u početku deluje kao izgubljeni posmatrač, utopljen u sopstvene halucinacije i tišinu nametnutu godinama institucionalne represije. Njegov narativ dodatno pojačava osećaj gušenja i mehanizovane represije. Film, s druge strane, koristi vizuelne i glumačke nijanse da bi osvetlio istu suštinu – pogled pacijenata, pognute glave, strah i poslušnost, uniformne rutine koje brišu individualnost. Formanova režija ne naglašava otvoreni sukob (mada kasnije neminovno dolazi do njega), već latentnu napetost, atmosferu suzbijene pobune i potisnutih emocija.

Ključni aspekt ove priče jeste granica između normalnosti i ludila. Posredstvom Mekmarfija ( koji zapravo i nije mentalno bolestan jer je dolazak u ustanovu posledica potrebe da se izbegnu odnosno olakšaju zatvorski dani) i ostalih pacijenata, postavlja se pitanje – ko određuje šta je društveno prihvatljivo, a šta nije? Da li je ludilo u otporu ili u slepom prihvatanju sistema? Ova dilema zaoštrena je u završnici filma, gde pobeda i poraz postaju nekako dvosmisleni pojmovi.

I još nešto: mentalno oboleo čovek samim tim što je bolestan, nije izgubio svoje pravo na ljudsko dostojanstvo i elementarne slobode, i one mu se, pod uslovom da ne ugrožava druge, ne smeju uskratiti pod izgovorom da mu se na taj način "pomaže" jer se poštuju ustaljeni red i disciplina, u stvari lanci kojima se slama volja za životom i bilo kakav vid životne radosti. Zapravo ta vrsta "pomoći" neke je krhke pacijente, kako vidimo u filmu, samo još dublje gurnula u mračne predele psihe, odakle nema povratka, što je za rezultat dalo - smrtni ishod. I taj ishod biće finalni okidač za Mekmarfijev gnev. Ljudi nisu mehanizmi na navijanje, a ljudska priroda je veoma složena, na momente kontradiktorna, a na momente mekša od perja. Bolesti psihe ne mogu se lečiti samo robusnom upotrebom medikamenata, uterivanjem discipline i izolacijom, jer postoje i oni slučajevi koji ne ugrožavaju okolinu, a potrebna im je samo pružena ruka, empatija, ohrabrenje, podrška, strujanje životvorne energije...

Simbolika slobode i žrtve prožima čitavu priču. I dok jedan pojedinac strada pod teretom nesalomive moći institucije, drugi pronalazi snagu da pobegne –  iz bolnice,  i iz mentalnog okvira nametnutih ograničenja. U poslednjem prizoru, Poglavica Bromden, osnažen Mekmarfijevom žrtvom, beži u noć, donoseći snažnu sliku oslobađanja –  fizičkog i duhovnog. Taj čin podseća da prava pobuna počinje u umu i da sloboda često dolazi uz visoku cenu.

U svom suštinskom sloju, "Let iznad kukavičjeg gnezda" priča je o borbi pojedinca protiv sistema, ali isto tako to je i promišljanje o samom mehanizmu društvenih normi, unutrašnjoj snazi i granicama ljudske volje. Njegova poruka ostaje univerzalna i neizbrisiva, baš kao i moć poslednje scene, u kojoj se ruše zidovi kako bi se oslobodio duh.