"Buntovnik bez razloga": Filmska simfonija izgubljene mladosti

Postoje filmovi koji su proizvod epohe i filmovi koji postaju epoha sami po sebi. "Buntovnik bez razloga" (1955) predstavlja vizuelnu poemu o generacijskom jazu, izgubljenosti i potrazi za identitetom. Film je prevazišao svoj literarni predložak – roman "Rebel Without a Cause: The Hypnoanalysis of a Criminal Psychopath" autora Roberta M. Lindnera – jer nije ostao zarobljen u psihoanalitičkim teorijama i sociološkim tumačenjima. Umesto toga, postao je egzistencijalna himna o mladosti koja vapi za smislom.

Lindnerova knjiga iz 1944. godine je studija slučaja mladog delinkventa koji prolazi kroz hipnoanalizu, reflektujući tadašnje shvatanje da kriminal i bunt proizlaze iz unutrašnjih trauma i potisnutih konflikata. Knjiga je, kao psihološki dokument, intrigantna, ali u njoj, čini se, nema one lirske magije koju je film kreirao kroz slike, atmosferu i, pre svega, nezaobilazne izvedbe Džejmsa Dina i Natali Vud.

Džim Stark, protagonista filma, oslikava složenu figuru razapetu između krivice i nevinosti, između bega i potrebe za pripadanjem. Njegova crvena jakna postala je vizuelni sinonim za osamljeničku vatru mladalačkog besa, ali i za toplinu skrivenih žudnji. Kada Džim u sceni planetarijuma pokušava da razume sopstvenu ulogu u svetu koji deluje besmisleno, film prevazilazi psihološke kategorije i prerasta u mit – priču o sazrevanju ispisanu svetlom i senkama.

Natali Vud, kao Džudi, donosi lik devojke razapete između detinjstva i odraslosti; ona oličava ono "neizrecivo" u adolescenciji – tugu koja nema jasan uzrok, želju koja ne zna svoj oblik. Scena u kojoj se ona i Džim u zoru sklanjaju u napuštenu vilu i igraju se porodice sa Platom (Sal Mineo) deluje kao trenutak sigurnosti, ali mnogo više od toga izraz generacije koja nije pronašla svoje mesto u stvarnom svetu, pa ga stvara u sopstvenim fantazijama.

Film reditelja Nikolasa Reja, u neku ruku, jeste priča o buntovništvu – no, on je i filmska poema o tome šta znači biti mlad i nesiguran, u svetu koji deluje istrošeno i bezdušno. Lindnerova studija nudi objašnjenja, ali film donosi osećanja. Možda je upravo u tome tajna njegove vanvremenske snage: ne u analizi, već u melanholičnoj lepoti izgubljenih pogleda i neizgovorenih reči.