PROSVETAROV SAN

Živeo je skromno, na rubu sveta, s poparom na trpezi i knjigom pod rukom. Njegov bicikl, star i zarđao, bio je simbol vere u jednostavnost. U ormaru dve košulje i dva para pantalona — sasvim dovoljno, govorio je, jer višak je teret, a suština čoveka stanuje u onome što nosi u duši.

Prozori njegove skromne kuće gledali su na polja tišine, daleko od buke potrošačkog sveta. Nije voleo ništa što bi ga vezalo za moderni vrtlog besmisla.

"Bugatti? Ah, to su opsene! Mašina za one prazne iznutra," govorio bi sa sigurnošću proroka, dok je srkao čaj iz šolje s napuklim rubom.

A onda se dogodilo... Jednog jutra, dok je ulazio u školsko dvorište sa starom torbom prepunom pohabanih udžbenika, pred njim je bljesnulo nešto što nikada nije mogao ni da zamisli...

Bugatti Chiron Super Sport, boje sunčevog zalaska, stajao je tamo, kao božanstvo među smrtnicima. Lak je blistao pod jutarnjim suncem, svaka linija automobila bila je kao stih Tagoreove pesme.

Prosvetar se zaustavio. Ruka mu je drhtala dok je prilazio. Odbacio je torbu i pružio prste ka hladnoj površini.

"To... to nije samo auto," promrmljao je. "To je umetnost. To je... čudo."

Narednih dana, sve se promenilo. Popara je nestala s njegovog stola, zamenjena je dimljenim lososom iz norveških fjordova, tartufima iz Alba regije i najfinijim sirevima iz Francuske, poput Brillat-Savarin-a i Comté-a. Na njegovom stolu sada je stajao Dom Pérignon.

Košulje od grube tkanine postale su Ermenegildo Zegna svilene kreacije, savršeno krojene po meri. Majice su bile od Loro Piana kašmira, a pantalone i sakoi iz najnovije kolekcije Brunello Cucinelli. Na ruci mu je zasijao Patek Philippe Nautilus sa safirnim staklom, a kravate Hermes bile su od najfinijeg svilenog brokata.

Bicikl, verni pratilac, odložio je u šupu, jer ovaj stari pajtos nije mogao da se meri s onim što je sada želeo. Tugovao je bicikl, odbačen od svog jahača, ali već je nekako bilo i vreme za zasluženu penziju.

Da, bugatti zaista nije bio samo auto — bio je snoviđenje, to je magija, iskušenje kojem se nije mogao odupreti.

Jednog jutra, u sumrak svojih starih ideala, seo je za volan tog čuda. Gas je nagazio, širom otvorenih očiju plovio je drumom bez kraja i konca, dok mu je vetar šaputao reči koje je nekada prezirao. Obučen u Kiton odelo, sa najfinijim kožnim mokasinama Tod's, prosvetar je jurio ka horizontu nabujalih želja.

Dok je nestajao, plovio ka beskraju, nasmejao se grohotom, prvi put posle mnogo godina. Pomislio je za trenutak na pedagošku poruku koju šalje...

"Opsene? Đavoli?" promrmljao je. "Ne, druže moj. Ovo se zove radost življenja. Punoća. Taj tren našeg boravka u ogromnoj vasioni, nažalost, nema reprizu."