FLOBER I FICDŽERALD - DVA REMEK-DELA

Gistav Flober i F. Skot Ficdžerald, dva autora iz različitih vremena i kulturnih konteksta, stvorili su remek-dela koja istražuju slične teme i pružaju dubok uvid u unutrašnje živote svojih likova. Iako dolaze iz različitih književnih tradicija—Flober kao predstavnik francuskog realizma, a Ficdžerald kao ključna figura američkog modernizma—i "Gospođa Bovari" i "Veliki Getsbi" dele zajedničke motive i tematske preokupacije, posebno u vezi sa unutrašnjom potragom za smislom, društvenim disfunkcijama i tragičnom sudbinom pojedinca.

Simbolika svetlosti i nedostižne nade

Jedan od ključnih elemenata koji povezuje ova dva romana jeste upotreba svetlosti kao simbola nedostižne nade i idealizovane budućnosti. U "Gospođi Bovari", Flober prikazuje Emu Bovari kao ženu koja čeka nešto što bi moglo da promeni njen život, ali to nikada ne dolazi. Poput brodolomnika, ona posmatra „usamljenost svog života“, neprestano tražeći priliku ili znak promene. Kako Flober piše:

„Na dnu njenog srca, međutim, ona je čekala da se nešto dogodi. Kao brodolomnici, očajnički je bacala pogled na usamljenost svog života, tražeći u daljini neko belo jedro u magli na horizontu. Nije znala šta bi ta šansa bila, kakav bi je vetar doveo, ka kojoj obali bi je usmerio, da li bi to bio čamac ili trojarbolni brod, natovaren patnjom ili pun radosti. Ali svakog jutra, dok se budila, nadala se da će se to dogoditi tog dana; osluškivala je svaki zvuk, naglo skakala, pitala se zašto se to ne dešava; a zatim, pri zalasku sunca, uvek tužnija, čeznula je za sutrašnjim danom.“

Na sličan način, u Velikom Getsbiju, svetlost koju Getsbi vidi na kraju Dejzinog mola—„zelena svetlost“ na horizontu—postaje simbol njegove neprestane potrage za idealizovanom, ali u suštini nedostižnom budućnošću sa njom. On veruje u tu svetlost, u nedostižnu „orgastičku budućnost“ koja svake godine sve više izmiče, ali obećava da će „sutra“ biti dovoljno blizu da je dosegne. Ficdžerald ironično završava roman snažnom slikom kako ti pokušaji da se dostigne nemoguće ne prestaju, uprkos svim gubicima i neuspesima:

„Getsbi je verovao u zelenu svetlost, u orgastičku budućnost koja nam izmiče iz godine u godinu. Izmakla nam je tada, ali to nije važno—sutra ćemo trčati brže, ispružiti ruke dalje... I jednog lepog jutra—Tako mi nastavljamo dalje, čamci protiv struje, neprestano nošeni unazad ka prošlosti.“

Ova paralela između Eme Bovari i Džeja Getsbija ilustruje zajedničku crtu njihove tragične sudbine: oba lika vodi nada u nešto nedostižno, nešto zauvek van njihovog dosega. Floberova Ema svakog dana se budi nadajući se promeni, ali se suočava samo sa razočaranjem, dok Getsbi, uprkos svojim dostignućima, nikada ne dostiže idealni život koji zamišlja sa Dejzi. Oboje su zarobljeni u ciklusu lažne nade, što čini njihove ideale sve daljim i njihovu tragediju još većom.

Melanholija i nostalgija kao centralne teme

Oba romana odišu tonom nostalgije i melanholije koji prožima unutrašnje svetove njihovih likova. Ema Bovari čezne za nečim višim i uzvišenijim, bežeći od običnog života na selu, tražeći nešto što bi je ispunilo, ali sve što nalazi je frustracija. Ona pati od neostvarenih snova, gubeći veru u ljubav i mogućnost pronalaska trajne sreće. Njen unutrašnji svet obeležen je pesimizmom, gde je svaki pokušaj samorealizacije osuđen na propast. Flober to opisuje:

„Nije bila srećna—nikada nije ni bila. Odakle je dolazila ta insuficijencija života—ta trenutna propast svega na šta se oslanjala? Ali ako negde postoji biće snažno i prelepo, hrabra priroda, puna istovremeno uzvišenosti i rafiniranosti, pesnikovo srce u anđeoskom obliku, lira sa zvučnim žicama koje odjekuju elegičnim epitalamijama ka nebu, zašto, možda, ona ne bi mogla da ga pronađe?“

Na sličan način, Getsbi je zarobljen u prošlosti, verujući da može da oživi izgubljenu ljubav sa Dejzi. Njegova potraga za idealizovanim svetom, u stvari, predstavlja nesvesnu čežnju za prošlošću koja je zauvek izgubljena. Dok izgleda kao da traži sreću, on u stvari traga za vremenom koje nikada nije mogao zadržati. Poput Eme, i on je „vezan za prošlost“, uprkos svojim naporima da je prevaziđe.

U romanu "Gospođa Bovari", Flober takođe prikazuje Emin osećaj očajanja i razočaranja, posebno u vezi s njenim pogledom na život i smrt. Iako nikada nije živela u Parizu, Ema je sanjala o njemu, kao i o visokom društvu koje je idealizovala. U tom smislu, Pariz je predstavljao svet njenih fantazija, mesto koje bi moglo da joj pruži život za kojim je žudela. Međutim, njen pogled na Pariz samo je produbio njeno razočaranje jer nikada nije pronašla ispunjenje koje je zamišljala.

„Želela je da umre, ali je takođe želela da živi u Parizu.“

Floberovo viđenje jezika i Ficdžeraldovo razočaranje

Floberov pristup jeziku ključan je za razumevanje  likova i njihovih tragičnih sudbina. Poznata je njegova rečenica: „Najdelikatniji oblik ljudskog govora je očajanje.“ Ova fraza sažima srž života Eme Bovari: ona je zarobljena između idealizovanog sna o romantici i lepoti i surove stvarnosti iz koje ne može pobeći. Njeno unutrašnje previranje izražava se u stalnoj potrazi za načinom komunikacije koji bi mogao nadmašiti obično, ali ostaje zarobljena u ciklusu razočaranja. Floberov precizan jezik, pun nijansi i zapažanja, odražava Eminu nesposobnost da u potpunosti izrazi ili ostvari svoje želje, slično kao što je Gatsbijeva nemogućnost da dostigne svoje „zeleno svetlo“.

Ficdžerald, takođe, koristi jezik s velikom preciznošću, ali njegov jezik je prožet dubljim razočaranjem. „Plavi vrtovi“ koje Getsbi stvara simbol su prolazne i krhke prirode njegovih snova. Ficdžerald piše:

„U njegovim plavim vrtovima muškarci i devojke su dolazili i odlazili kao leptiri među šaputanjima, šampanjcem i zvezdama.“

Ova slika „plavih vrtova“ simbolizuje krhku, prolaznu prirodu snova koje je Getsbi stvorio oko Dejzi – svet ispunjen površnom lepotom, ali lišen stvarne suštine. Lepota tih vrtova, baš kao i život koji Getsbi gradi za sebe, na kraju je prazna.

Nemarnost Toma i Dejzi: Ravnodušnost prema drugima

Jedan od najupečatljivijih aspekata romana "Veliki Getsbi" je prikaz Toma i Dejzi Bjukenen kao nemarnih ljudi koji „uništavaju stvari, a zatim se povlače u svoj novac ili svoju ogromnu nebrigu, ili šta god ih već drži zajedno.“ Njihova ravnodušnost prema životima drugih odražava društvenu i moralnu dekadenciju, koja je još jedna od ključnih tema romana. Tom i Dejzi nisu zabrinuti za posledice svojih postupaka, baš kao ni za površnost sveta u kojem žive.

Floberova "Gospođa Bovari" takođe istražuje ovu temu nemara, naročito u Eminim odnosima sa drugima. Dok čezne za idealizovanim životom, Ema je slepa za bol i razaranje koje nanosi onima oko sebe. Njeni odnosi sa mužem, Šarlom Bovarijem i njenim ljubavnicima obeleženi su sebičnošću i zanemarivanjem, jer nikada istinski ne razume niti brine o posledicama svojih postupaka. Međutim, i sama se oseća ignorisanom, jer njene želje neprestano nailaze na prepreke.

Floberova i Ficdžeraldova dela, iako razdvojena vremenom i mestom, povezana su istraživanjem sličnih ljudskih stanja: tragične potrage za nedostižnim idealima, razočaranja sadašnjošću i dubokog emocionalnog očajanja koje proizlazi iz jaza između aspiracija i stvarnosti. "Gospođa Bovari" i "Veliki Getsbi" služe kao upozoravajuće priče o opasnostima života u potrazi za snovima koji se ne mogu ostvariti. Preciznim jezikom, snažnom simbolikom i složenim karakterima, oba autora osvetljavaju krhku prirodu ljudskih težnji i neizbežan pad koji sledi. Likovi Eme Bovari i Džeja Getsbija zauvek će ostati snažna podsećanja na opasnosti jurenja nedostižnih snova u svetu koji je ravnodušan prema našim željama.