"ZLI DUSI" FJODORA DOSTOJEVSKOG - SUKOB MORALA I NIHILIZMA

Roman "Zli dusi" ( Demoni) Fjodora Dostojevskog, kroz svoje kompleksne likove i filozofske dileme, predstavlja duboku kritiku ruskog društva 19. veka, a naročito nihilizma, koji se u tom periodu širio među mladim intelektualcima. Glavni junaci romana — Nikolaj Stavrogin, Petar Verhovenski, Kirilov, Šatov i drugi — nose ideje i unutrašnje konflikte koji ih vode ka tragediji i destrukciji. U središtu ovog romana je pitanje gde se završava lična sloboda i odgovornost, a počinje moralna i društvena obaveza.

Verhovenski, kao ključna figura nihilističke grupe, manipuliše svojim sledbenicima, koristeći nihilizam kao oruđe za stvaranje anarhije i rušenje svih postojećih vrednosti. Njegov glavni cilj nije samo politička pobuna već i zločin koji će povezati članove grupe: on planira da ih zajedničkim ubistvom obaveže na ćutanje i lojalnost. Verhovenski veruje da će, kroz zločin i osećaj krivice, još čvršće povezati nihilističku grupu, jer će ih zajednički čin obavezati da se međusobno štite i nikada nikoga ne izdaju. Na taj način, on koristi zločin kao sredstvo kontrole i ucene, dok promoviše destruktivnu ideologiju kojoj u suštini sam ne veruje.

Lik Stavrogina, sa svojom dubokom moralnom prazninom i unutrašnjom konfuzijom, oličenje je nihilizma. On je predstavljen kao figura koja ima izuzetan intelekt i fizičku privlačnost, ali i sklonost perverznim delima koja ga vode ka osećanju krivice i samoprezira. Stavrogin je, poput mnogih  likova Dostojevskog, tragičan antijunak koji žudi za smislom, ali ga traži u destrukciji i dekadenciji. Njegov kraj, obeležen samoubistvom, predstavlja pokušaj da se pobegne iz sopstvene unutrašnje praznine, ali i priznanje moralnog poraza.

U isto vreme, roman "Zli dusi" nije oda carskom društvu, prema kojem je Dostojevski na početku romana vrlo kritičan. On prikazuje licemerje, dekadenciju i korupciju tog društva, kao i nemoć institucija da se nose sa ozbiljnim moralnim i društvenim problemima. Daleko od toga da idealizuje rusku autokratiju, Dostojevski u romanu prikazuje raskol unutar društva, ali i sukob između starih vrednosti i novog, nihilističkog načina razmišljanja.

Dostojevski se, iako duboko religiozan, ne zalaže za slepo i dogmatsko poštovanje vere kao jedinog puta ka moralnom spasenju. On naglašava da moralnost može da postoji nezavisno od dogmatskog bogomoljstva i bezuslovne predanosti crkvenim običajima. Kao neko ko je i sam u životu često kršio moralne norme kroz svoje poroke, poput kocke i ljubavnih afera, Dostojevski razume ljudske slabosti i zna da moralna vrednost ne dolazi isključivo iz dogmatske religijske vere. On veruje u hrišćansku ljubav i slobodu, koju Hristos nudi svakom pojedincu, ali odbacuje ideju da je jedini put ka moralnom društvu u slepoj predanosti religijskoj dogmi.

Kroz likove kao što su Kirilov i Šatov, roman ispituje različite filozofske ideje o ljudskoj prirodi, slobodi i veri. Kirilov, sa svojim ekstremnim shvatanjem slobode, dolazi do zaključka da samoubistvom može postati "bog," pobediti strah od smrti i dokazati svoju apsolutnu nezavisnost. Njegova teorija o samoubistvu kao "najvišem činu slobode" kulminira u tragičnom činu u kojem je, ironijom sudbine, Verhovenski taj koji njime manipuliše kako bi ispunio svoju zamisao za politički cilj. Na kraju, umesto oslobađanja, Kirilov postaje žrtva svoje ideologije i manipulacije ljudi poput Verhovenskog.

Šatov, sa druge strane, veruje u rusku duhovnost i pravoslavlje, videći u njima jedinu nadu za opstanak društvenih vrednosti. Međutim, njegova smrt simbolizuje gubitak te duhovne nade u svetu u kojem prevladava nihilizam. Šatovljeva smrt nije samo fizički kraj jednog pojedinca, već i gubitak idealizma i morala u društvu koje odbacuje duhovne vrednosti.

Stepan Trofimovič, otac makijaveliste i nihiliste Petra Verhovenskog, predstavnik je stare generacije kvaziintelektualaca koja je, nekada, mlađe upoznavala sa liberalnim vrednostima. Međutim, ovde ne treba biti površan i jednostran i nastupiti navijački. 

Nije to "podučavanje" liberalnim vrednostima bilo presudno da mlađi naraštaji prihvate nihilizam i potpuno odbacivanje moralnih normi. I nisu liberalne vrednosti, ako su utemeljene i ako se interpretiraju na pravi, intelektualno odgovoran, način, neprijatelji morala, kako bi to neki protivnik svega što dolazi sa Zapada, tendenciozno mogao da predstavi. Problem je ovde u mnogo većoj meri u individualnim osobinama i karakteru Stepana Trofimoviča, koji u više navrata u romanu deluje karikaturalno, nesamostalno, blazirano, izveštačeno, nedovoljno muževno, dakle i feminizirano, neubedljivo. Sa visokim mišljenjem o sebi, bez utemeljenja, s obzirom da su njegovi intelektualni dometi, što se jasno vidi u priči, veoma skromni, zapravo nikakvi. 

Njega zapravo izdržava jedna imućna gospođa koja svakog trenutka može da ga "šutne". Ali iz sažaljenja to neće da uradi.  Iako glumi gospodina iz velikog sveta i intelektualca, njega zapravo niko iz tog elitnog intelektualnog sveta ne poštuje, a mali broj ga uopšte i poznaje. Zapravo je samo karikaturalni provincijski poluintelektualac i đilkoš koji povremeno ume da "impresionira" bogatu gospođu, svog dobrotvora. Uz to još i slab, bez ikakve čvrstine karaktera. Dakle, takav Stepan Trofimovič, sa svojim "liberalnim" uverenjima svakako nije presudno mogao da utiče ni na svog sina, ni na mlađe generacije. Virus se zapatio na drugom mestu. Potpuno je pogrešno, i vrlo površno, tumačenje po kome je Stepan "poraženi predstavnik stare intelektualne generacije" koji, kako ćemo videti, takođe tragično završava.

Dostojevski, inače, kroz ovaj roman dubinski istražuje sukob između nihilizma i morala, pokazujući, na drugoj strani, da čovek može biti moralan i bez slepog pridržavanja religijskih pravila. On odbacuje frazu da su samo carizam i pravoslavna crkva osnova moralnog poretka, jer i sam nije bio „portparol“ carskog režima – režima koji ga je, uostalom, osudio na smrt pre nego što je pomilovan u poslednjem trenutku. Dostojevski se zalaže za ljudsku slobodu i suštinske humane vrednosti, verujući da moralnost treba da dolazi iznutra, iz dubokih humanih uverenja, a ne iz straha ili slepe poslušnosti. To, uostalom, možemo jasno da vidimo u drugim njegovim delima.

"Zli dusi" su, u svojoj srži, filozofska rasprava o prirodi zla, slobode i odgovornosti u društvu koje je izgubilo duhovne temelje. Dostojevski upozorava na opasnosti nihilizma i na to kako destruktivne ideje mogu da dovedu do anarhije i moralne propasti. U svetu u kojem ciljevi opravdavaju sredstva, gde su sloboda i ideali postali izgovori za zločin, moralne norme se urušavaju, ostavljajući za sobom haos i destrukciju.

Roman ne veliča niti slavi pravoslavlje ili carsko društvo, mada je bez sumnje Dostojevski odani pravoslavac i lojalan režimu, već poziva na dublje razumevanje ljudske prirode i suštinskih vrednosti koje prevazilaze religijske ili društvene strukture. Dostojevski u "Zlim dusima" predviđa opasnosti koje dolaze kada društvo odbaci svoje duhovne temelje, ali i naglašava da pravo spasenje leži u unutrašnjem moralnom kompasu pojedinca, a ne u slepoj pokornosti dogmama. Roman završava kao pesimistička ali i duboka meditacija o sudbini ljudske duše u svetu u kojem su "demoni" pušteni na slobodu.