SLIKARSTVO ĐORĐA DE KIRIKA I KNJIŽEVNOST

Uticaj slikarstva Đorđa de Kirika možda se najviše  osetio u delima Alena Rob-Grijea (Alain Robbe-Grillet), jednog od ključnih predstavnika francuskog "novog romana" (nouveau roman). Rob-Grije je bio fasciniran metafizičkom atmosferom de Kirikovih dela, posebno njihovim snolikim i enigmatičnim scenama koje spajaju realnost i nadrealno. Ova fascinacija ogleda se u njegovim romanima poput "Guma" (Les Gommes) i "Ljubomore" (La Jalousie), gde su prostori, predmeti i narativna struktura često prikazani na način koji podseća na de Kirikove slike – statični, introspektivni i puni napetosti.

De Kirikove slike, svojim enigmatičnim pejzažima, praznim gradovima, misterioznim arhitektonskim prostorima i atmosferom zagonetne usamljenosti, odražavaju osećaj nadrealnog i fragmentiranog sveta, što je uticalo na Rob-Grijeovu prozu.

U  romanu "Gume", Rob-Grije  koristi de Kirikovu viziju praznih gradskih pejzaža i neobičnih, naizgled nepovezanih događaja kako bi stvorio atmosferu misterije i egzistencijalne nelagodnosti.

U romanu "Ljubomora"  može se prepoznati de Kirikov uticaj u pažnji posvećenoj prostoru i objektima, gde arhitektura i predmeti dobijaju simboličku težinu. Rob-Grije stvara osećaj otuđenosti kroz hiperrealistički opis ambijenta, slično kao što de Kiriko stvara nelagodnu atmosferu svojim statičnim i zagonetnim kompozicijama.

 Roman "Lavirint" direktno evocira de Kirikove motive, poput beskrajnih hodnika, usamljenih figura i gradova bez kraja. Lavirintska struktura dela podseća na arhitektonsku zagonetnost de Kirikovih slika.

Film "Prošle godine u Marijenbadu" - 

kao scenarista, Rob-Grije je zajedno sa režiserom filma stvorio delo koje vizuelno i narativno podseća na de Kirikova dela. Prazni prostori, nejasni odnosi između likova i vremenska "nelogičnost" filma kao da oživljavaju atmosferu metafizičke umetnosti.

Rob-Grijeova dela, tako, poput de Kirikovih slika, istražuju napetost između realnosti i percepcije, stvarajući svet u kojem objekti i prostori postaju glavni nosioci značenja, dok narativ postaje fragmentaran i zagonetan. Ovaj spoj čini ga jednim od najvažnijih autora koji su u književnosti primenili principe metafizičkog slikarstva.

Osim njega, de Kirikov uticaj  može se prepoznati i u književnosti Franca Kafke, čije je stvaralaštvo obeleženo osećajem egzistencijalne teskobe i snovitim, nadrealnim prostorima. Uticaj Đorđa de Kirika na Franca Kafku nije direktan u smislu da je Kafka bio inspirisan njegovim slikarstvom (De Kiriko je postao poznat tek nakon što je Kafka napisao većinu svojih dela), ali postoji estetska i tematska sličnost između njihove umetnosti. Ova povezanost se pre svega ogleda u stvaranju osećaja egzistencijalne teskobe, nadrealnog prostora i nelagodne izolacije, što su ključni elementi i De Kirikovih slika i Kafkine proze.

U Kafkinoj "Metamorfozi", uticaj sličan de Kirikovoj atmosferi može se, pre svega, videti u mračnom i klaustrofobičnom prostoru Gregorove sobe, koja funkcioniše kao zatvoreni, gotovo metafizički prostor, sličan onima na de Kirikovim slikama. 

Zatim, izolaciji i otuđenju glavnog junaka, što podseća na usamljenost de Kirikovih figura u praznim urbanim pejzažima.

Takođe, u snovitom kvalitetu naracije, gde je transformacija Gregora u insekta prihvaćena sa nadrealnom logikom sna, slično kao što de Kirikove slike kombinuju stvarno i fantastično bez objašnjenja.

Međutim, još veća povezanost s de Kirikovim radom može se naći u Kafkinim delima poput "Procesa" ili "Zamka". U tim tekstovima, apstraktni, prazni prostori (sudnica, zamak) i osećaj zagonetne pretnje dostižu vrhunac, što podseća na de Kirikove pejzaže s praznim trgovima, dugačkim senkama i neobjašnjivim arhitektonskim strukturama.

Može se reći da "Metamorfoza" sadrži elemente koji evociraju de Kirikovu atmosferu, ali "Proces" i "Zamak" još snažnije odražavaju metafizičku estetiku i filozofsku dimenziju njegovog slikarstva.

Sličan uticaj može se uočiti i u delima Itala Kalvina (Italo Calvino), naročito u njegovoj knjizi "Nevidljivi gradovi" (Le città invisibili), gde metafizička estetika dolazi do izražaja u opisu imaginarnih gradova.

De Kirikova umetnost inspirisala je i mnoge pisce nadrealističkog pokreta, poput Andrea Bretona i Luja Aragona, čiji su radovi često kombinovali snovite, iracionalne slike s filozofskim razmišljanjima o prostoru i vremenu.