ĐORĐO DE KIRIKO - MELANHOLIJA BESKONAČNOG

U nečemu nalik na teskobnu tišinu, gde se senke prostiru poput tragova memorije, Đorđo de Kiriko slika pejzaže koji kao da nisu od ovoga sveta, ali ipak pripadaju onima koji su ikada sa setom zastali pred neizrecivim osećajem praznine, smisla, besmisla, apsurda, neizrecivog. Njegove slike zapravo otvaraju prozor u beskraj, gde stubovi stoje kao stražari drevnih vremena, a horizont titra u neuhvatljivom svetlu prohujalih i budućih epoha.

 To je melanholija koja nije samo tuga ili, preciznije, seta – to je sećanje na nešto što nikada nije u potpunosti postojalo, ali se oseća kao izgubljeni deo duše. To je zapravo unutrašnje prostranstvo melanholične čežnje. Stubovi, poput večnih stražara, stoje nepomično, nadgledajući horizonte koji nikuda ne vode. Osećaj beskraja prožima prizor, ali taj beskraj nije oslobađajući; on je poput tihe reke sete koja teče unutar posmatrača, razotkrivajući neuhvatljivu prirodu želje. De Kiriko nam prikazuje svet gde se melanholija ne kreće napred, već postaje stanje stalne nepomičnosti – čežnja koja zna da je njeno ispunjenje zauvek van domašaja.

De Kiriko, u svojoj metafizičkoj fazi, prepliće stvarnost i san. Njegove slike su meditacije o prostoru i vremenu, gde usamljeni likovi, poput statua, ili mali predmeti, poput lopte, dominiraju prazninom. 

U "Nostalgiji za beskonačnim", Đorđe de Kiriko kreira prizor koji je istovremeno prozračan i težak, intiman i dalek. Dominantna figura slike je ogromna kula koja deluje gotovo kao metafizički spomenik. Njena visina je preuveličana, gotovo zastrašujuća, a njena glatka i stroga forma priziva osećaj nepomičnosti, trajnosti i usamljenosti. Pored ove kule stoje dve male figure, gotovo neprimetne, ali ključne za razumevanje slike. One su čovekov odraz pred veličinom sveta – majušne figure, prividno beznačajne, a ipak prisutne.

Pozadina slike, obojena intenzivnom nijansom zelene, dodatno naglašava kontrast između nepomične arhitekture i ljudskog prisustva. Zelena boja, koja obično asocira na život i prirodu, ovde deluje hladno, skoro neprirodno. Ona stvara atmosferu otuđenosti, ali i mistične tišine, kao da prostor nije deo stvarnog sveta već unutrašnji pejzaž duše.

Čežnja za beskrajem

Naslov slike sugeriše emocionalnu tenziju: nostalgiju koja nije povezana sa prošlošću, već sa beskonačnim. To je melanholična čežnja za onim što nikada ne može biti dohvaćeno. Kula simbolizuje ljudsku težnju ka nečemu uzvišenom, gotovo božanskom, ali njen nemilosrdni vertikalni rast istovremeno otkriva odvojenost – beskonačno je preveliko, previše daleko da bi ga čovek obuhvatio. Figure u podnožju stoje nepomično, možda svesne svoje nesposobnosti da dosegnu vrh kule ili da shvate njeno značenje.

De Kiriko kroz ovu sliku izražava  težnju ka beskraju koji uvek ostaje nedostižan. Ta nemogućnost kretanja ka beskraju dodatno pojačava melanholičnu atmosferu nepomičnosti i tišine, što su osnovni elementi de Kirikovog metafizičkog slikarstva.

U " Misteriji i melanholiji ulice", devojčica koja gura obruč trči pustim gradskim krajolikom, a senka sa druge strane ulice, duža od njenog malog tela, kao da  prkosi perspektivi i razumu. Ova scena, naizgled jednostavna,  možda otvara ponor usamljenosti – dete je simbol nevinosti zarobljene u besmislenom svetu odraslih. Ta senka je poput drugog tajanstvenog bića, možda čak preteća i opasna. Ali ipak nije?

Ona je manifestacija nečeg duboko ukorenjenog u prostoru slike, neke nevidljive veze između deteta i sveta koji ga okružuje. Pusta ulica, sa zgradama koje deluju kao svedoci vekova, odaje utisak da vreme stoji, da se devojčica kreće unutar nečega što je izvan stvarnog prostora i trenutka. Ne, to nije dete izgubljeno u svetu odraslih – to je slika egzistencijalnog paradoksa: trčanje ka nečemu što nam stalno izmiče, dok nas senka, naša sopstvena refleksija, podseća na ograničenost sopstvenog bića.

Metafizički arhitekta duše

De Kiriko je bio predvodnik metafizičkog slikarstva, pravca koji je nikao u Italiji u prvim decenijama 20. veka. Iako ga često povezuju sa nadrealizmom, njegova dela su više introspektivna, filozofska. U geometriji slika, gde lukovi, stubovi i prozori postaju simboli, krije se filozofska težnja ka nepoznatom. 

Kao što Miloš Crnjanski prepliće sudbinu pojedinca s univerzalnim lutanjima naroda, tako i de Kiriko stvara slike koje su više od pejzaža – to su unutrašnji svetovi. Nikola Milošević bi možda u ovim slikama prepoznao melanholiju egzistencije, filozofsku dimenziju stvaranja.

Njegovi raniji radovi, pre nego što se okrenuo klasičnijem stilu, otkrivaju duh nemira. Geometrijski oblici stvaraju osećaj arhitektonske težine, ali i prostorne praznine. Ova dualnost, između čvrstih formi i apstraktne praznine, simbol je ljudske potrebe da strukturira haos postojanja.

Portreti i aktovi

De Kirikovi aktovi i portreti pokazuju još jednu dimenziju njegovog stvaralaštva – ljudsku formu svedenu na simbol, ali ne i lišenu emocije.  Figure često deluju izdvojeno, distancirane, kao da ih je umetnik zamrzao u trenutku introspekcije. To je preokupacija slična onoj koju nalazimo u "Sumatri" Miloša Crnjanskog – traganje za dalekim, nedostižnim, ali i prelepo melanholičnim svetom.

Vreme i nadahnuće

De Kiriko je stvarao u vreme kada se Evropa suočavala s modernizmom i velikim preokretima. Njegova dela su svedočanstvo o umetničkom otporu tome da se svet posmatra isključivo kroz prizmu razuma. Umetnik stvara sopstvene pravce, a de Kiriko je to činio slikajući prostor koji nije mogao biti omeđen stvarnošću. Njegove slike su tiha svedočenja o vremenu kada je umetnost bila polje neistraženog i kad su pejzaži duše postajali jednako važni kao i pejzaži prirode.

U "Nostalgiji za beskonačnim" ili "Melanholiji ulice", de Kiriko uz prostor slika i stanje uma, beskraj koji obuzima čoveka kada stane pred pitanje smisla. To je melanholija neuhvatljive lepote, poput Crnjanskog, koji kroz nostalgiju za izgubljenim domom otkriva univerzalnu čežnju za celinom.

Kroz linije, boje i svetlost, de Kiriko je uspeo da zadrži beskonačnost, ali i ljudsku nemoć pred njom. To je umetnik čije slike ostaju s nama dugo nakon što ih napustimo, jer govore o onome što ne možemo izreći, već samo naslutiti. Oseća se tiha drama ljudske težnje ka beskraju i istovremeno svest o sopstvenoj ograničenosti i smrtnosti.

De Kiriko nam nije ostavio odgovore, ostavio nam je samo ogledala. Njegove slike su refleksije naših unutrašnjih prostora, večnih pitanja i, iznad svega, naše neugasive čežnje za dodirom beskonačnog.