UZALUDAN TRUD - KRUG BEZ IZLAZA

“Kada sam bila mlada, bila sam siromašna. Nakon godina mukotrpnog, iskrenog i pažljivog rada, više nisam mlada.”

Ova ironična izjava starice sa slike u svojoj jednostavnosti nosi težak i univerzalan uvid: rad i trud, koji su nam predstavljeni kao putevi do poboljšanja života, često nas vode nazad na isto mesto s kojeg smo krenuli – samo smo, na kraju, stariji i iscrpljeni. Pitanje smisla i vrednosti takvog životnog ciklusa leži u osnovi kako Kamijevog "Mita o Sizifu", tako i  romana "Faktotum" Čarlsa Bukovskog. Dok Kami pronalazi filozofski mir u apsurdnom zadatku, Bukovski ga koristi kao osnovu za crni humor i satiru, prikazujući koliko je besmisleno izlagati se iscrpljujućem radu kada se na kraju vraćamo na tačku s koje smo krenuli – bez većih materijalnih ili emocionalnih dobitaka.

Kamijev "Mit o Sizifu": Prihvatanje apsurda

U "Mitu o Sizifu", Alber Kami koristi priču o Sizifu, mitskom kralju osuđenom da zauvek gura kamen uz brdo, samo da bi gledao kako se vraća nazad čim stigne do vrha. Kami koristi Sizifa kao metaforu za ljudski život u svetu bez urođenog smisla. Uprkos tom besmislu, Kami sugeriše da možemo pronaći mir u apsurdnosti zadatka – Sizif je srećan ne zato što će kamen ikada ostati na vrhu, već zato što prihvata zadatak i prkosno nastavlja svoj trud. Pisac nas poziva da, uprkos besmislu, tražimo slobodu i smisao u izboru da živimo i radimo, znajući da je svrha u samom činu.

" Faktotum" Čarlsa Bukovskog: Krug bez izlaza kroz satiru i ironiju

Za razliku od Kamija, Čarls Bukovski prilazi apsurdu rada sa sarkazmom i ogorčenjem. Njegov protagonist, Henri Kinaski, iz romana "Faktotum", prepoznaje i odbacuje iluziju smisla u radu. Kinaski, koji luta od jednog posla do drugog, zna da ga rad neće odvesti ka uspehu ili zadovoljstvu; umesto toga, on satirično prikazuje društveni mit o radu kao putu ka ličnom ispunjenju. Bukovski koristi humor i ironiju da istakne koliko je život apsurdan kada se rad koristi kao jedina mera vrednosti i smisla. Kinaski ne nalazi nikakvo filozofsko značenje u radu – njemu je on besmislen i samo je sredstvo za preživljavanje. Dok Kamijev Sizif prkosi besmislu, Kinaski ga prezire i odbacuje.

Univerzalna priroda besmislenog truda

Ono što izjavu starice sa slike, Kamijev mit i  roman Bukovskog čini univerzalnim jeste osećaj uzaludnog truda koji se ne odnosi samo na američki san ili kapitalistički sistem. Od Latinske Amerike, gde siromašni radnici prelaze granice u nadi da će obezbediti bolji život, do ruralnih sela u Aziji, gde mukotrpan rad često dovodi samo do životne stagnacije, priča o Sizifu odražava globalnu stvarnost. Ljudi iznova ulažu u ideju da će ih rad i trud odvesti ka boljem životu, samo da bi na kraju shvatili da su prošle godine, a promene su zanemarljive.

Bukovski i Kami dodiruju isti univerzalni apsurd: ljudi širom sveta ulažu godine života u potragu za stabilnošću i uspehom, nadajući se boljoj budućnosti, a prečesto završavaju na istom mestu, iscrpljeni i bez snova. Čak i kada taj ciklus dovodi do osećanja besmisla, društvo nameće ideju da u radu i žrtvi leži smisao života, što Bukovski pronicljivo parodira.

Razlike u pristupu: Prkos i prezrenje

Iako Kami i Bukovski dele pogled na besmisao rada, njihov pristup se razlikuje u nijansama. Kamijev Sizif nalazi svoju snagu u prkosnom prihvatanju zadatka; u tom trenutku, on postaje „gospodar“ svog kamena, svestan da smisao ne postoji, ali ipak slobodan u izboru da nastavi. Kami dakle veruje da svest o apsurdu vodi do slobode jer oslobađa od lažnih nada i iluzija.

Bukovski, s druge strane, bira prezir i ironičan otpor. Kinaski ne pronalazi nikakvo oslobođenje u radu – naprotiv, svaki novi posao mu samo učvršćuje osećaj besmislenosti. U njegovom svetu, nema oslobađajućeg otkrovenja; samo sirova ironija i sarkastičan smeh nad društvom koje glorifikuje rad. Kinaski u "Faktotumu" odlučuje da odbaci društvene norme, posmatrajući život kao seriju besmislenih epizoda u kojima jedini cilj može biti preživljavanje.

Smisao u besmislu, humor u ironiji

Kamijev i pristup Čarlsa Bukovskog inspirišu različite odgovore na apsurd ljudskog postojanja, ali oba nam ukazuju na istu tačku – rad kao svrha života često vodi u začarani krug, umesto ka ispunjenju. Za Kamija, odgovor je u prihvatanju i dostojanstvu. Za Bukovskog, odgovor leži u preziranju takve borbe i ismevanju same ideje da rad vodi do sreće. Njihova dela zapravo odražavaju univerzalnu istinu o svetu u kojem mnogi osećaju da su, kao što kaže starica na početku, na kraju dugog i mukotrpnog puta, samo stariji, umorniji i na istom mestu – dok kamen iznova pada niz brdo.