Dostojevski: Pisac dubina ljudske duše (1821–1881)

Povodom godišnjice rođenja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, 11. novembra, možda još jednom treba ponoviti da je reč o jednom od najkompleksnijih književnih umova u bogatoj i složenoj literarnoj istoriji sveta. Dostojevski jeste bio sjajan romanopisac, ali isto tako i umetnik i filozof, i istraživač  ljudske prirode i psihe, autor čije su misli i dela na mnogo načina aktuelni i danas, gotovo vek i po nakon njegove smrti. Život, pun turbulencija, unutrašnjih borbi i dubokih, gotovo "nepodnošljivih" uvida u ljudsku psihu, što podrazumeva i njene opake devijacije, utisnuo je trajne pečate ne samo u rusku književnost već i u književnost čitavog sveta.

Njegov stil i postupak su poput reke-ponornice koja potajno, nekad "podmuklo", teče ispod površine, otkrivajući slojeve patnje, moralne dileme, neskladne ljubavi, a iznad svega neprestanu borbu između dobra i zla, sa ishodom koji nam možda i ne prija. Nema čistih linija, nema jednostavnih odgovora. Dostojevski u svojim romanima—među najpoznatijima su "Zločin i kazna", "Braća Karamazovi", "Idiot", i "Zli dusi"—istražuje, bolje rečeno roni, u  psihologiju ljudi u ekstremnim stanjima, gde tanana granica između svetlosti i mraka postaje gotovo nevidljiva.

Psihologija i filozofija kroz likove

Jedna od ključnih karakteristika postupka Dostojevskog je njegova sposobnost da prodre u najdublje slojeve ljudske psihe i kroz svoje likove otvori filozofske rasprave o slobodi, moralnosti, smislu i Bogu. U likovima poput Raskoljnikova, Miškina, Ivana Karamazova, Stavrogina nalazimo ekstenzije piščevih unutrašnjih sukoba, ponekad i sopstvenih dilema. No, važno je naglasiti: Dostojevski ne stvara likove da bi preko njih propagirao sopstvene stavove, već im dopušta autonomiju, slobodu da se bore, da sumnjaju, čak i da poriču. Likovi nisu glasnogovornici piščeve misli; oni su živa bića koja govore, misle i osećaju u okvirima svojih ličnih sudbina i tragedija.

Često se kaže da Dostojevski nije pesnik, ali njegova proza je prožeta lirskom filozofijom, onim poetskim slojem psihe koji istražuje istine o čoveku na način dostupan samo najvećim, posebnim darom obdarenim, umetnicima i misliocima. Dok stvara svoje antiheroje, Dostojevski koristi žanrovske odrednice kriminalističkog romana, ali ih oblikuje i integriše u filozofsku dramu, što čini njegovo delo stvaralaštvom koje prevazilazi okvire svakog žanra.

Likovi - stradalnici?

Dostojevski nije klasičan romanopisac koji stvara karaktere na životnom putu čiji je jedini cilj pravolinijsko pronalaženje spokoja, smisla i sreće. Oni za svim tim tragaju, ali su pritom ispunjeni unutrašnjim borbama, nagonima i demonima koji često ne mogu da se objasne racionalnim argumentima zasnovanim na tradicionalnim pedagoškim premisama. Njegovi junaci, mnogo češće antiheroji, prolaze kroz intenzivne borbe sa samima sobom i okolinom. Oni su istovremeno i grešnici i sveci, osvetnici i pokajnici, ljudi u stalnoj borbi za sopstvenu dušu. Njegov svet je naseljen onima što pate, ljudima koji u svojoj nesreći otkrivaju dubine kojih nisu ni svesni, i to je, možda, ono što ga čini univerzalno prepoznatljivim i danas. Njegovi likovi su oni koji preispituju, prevrću i mrve sve iluzije, sumnjaju u sve, uključujući i sebe.

 Ko je oblikovao Dostojevskog, i koga je on oblikovao

Dostojevski je kao zreo čovek bio inspirisan ruskom pravoslavnom duhovnošću, ali je kao mladić bio pod uticajem socijalno angažovane ruske (i strane) literature i teorijske misli. Na njega su uticali i neki strani filozofi poput Šopenhauera i Kanta, čiji su pesimizam i pitanja moralne odgovornosti delovali kao plodno tle za Dostojevskog. S druge strane, on je i sam oblikovao mnoge velike mislioce i pisce: Fridriha Ničea, Sigmunda Frojda, Žan-Pol Sartra, Albera Kamija, pa čak i američke pisce poput Vilijama Foknera i Filipa Rota. U njihovim delima nalazimo tragove Dostojevskog, bilo kroz filozofske ideje, bilo kroz duboko istraživanje ljudske psihe.

Na američke pisce, naravno one u 20. i 21. veku, Dostojevski je posebno uticao svojim postupkom moralnog istraživanja i emocionalne napetosti, otvarajući pitanja o slobodi volje i odgovornosti koja su inspirisala generacije autora da idu njegovim tragovima.

Preispitivanje Dostojevskog

Danas mnogi, čini se površno, na Dostojevskog gledaju kao na proroka ili moralnu ikonu, pripisujući mu uloge koje nisu utemeljene u samim delima. Da, Dostojevski je, u drugom delu života, posle sibirskog zatvora, bio vernik i privržen pravoslavlju, ali njegovo pravoslavlje je lično, individualno, a ne takmičarsko, običajno, kvazimističko, proročko, nacionalističko i netolerantno. Čak i kada je bilo nekih naznaka da je to tako, kao na primer sa jevrejskim pitanjem, dilema je da li je reč o iskrenom stavu pisca ili nametnutom, s obzirom da je mnogo puta u životu bio u situaciji da čak i nešto što ne želi može da mu se nametne. Dugovi i finansijske teškoće mogu da stvore pritisak pred kojim se popušta. Ipak, što se vidi u delima, njemu vera nije bila oruđe osude, već traganje za smirenjem u svetu punom moralnih nesklada.

 Njegova dela obiluju kontradiktornim likovima, poput poludelog Ivana Karamazova, koji sumnja u Boga, dok istovremeno živi u svetu što Boga očajnički traži. Ili kompleksnog, razornog, samodestruktivnog, mefistofelskog, nihilističkog Stavrogina u "Zlim dusima". Ili fanatično preciznog u satanskim namerama, bezosećajnog Petra Verhovenskog u istom delu. Ili hristolikog, ali i psihoanalitički intrigantnog, Kneza Miškina u "Idiotu". Ili Raskoljnikova, raspolućenog između ideje o snazi natčoveka i ranjivosti hipersenzibilne duše u "Zločinu i kazni". Tu su i "jaki" ženski likovi poput Nastasje Filipovne ili Sonje Marmeladove, na primer. Pa "pozitivci" poput starca Zosime i Aljoše Karamazova. Proučavaoci dela Dostojevskog podeljeni su oko toga da li su ovi "pozitivni" likovi podjednako ubedljivi i umetnički uspeli kao i negativci, ili pak oni "raspolućeni".

Život između neba i zemlje

Dostojevski je proveo značajan deo života u neprekidnoj borbi: bio je politički zatvorenik, skoro osuđen na smrt, preživeo je Sibir, patio od epilepsije, bio zavisnik od kocke i često se nalazio u dugovima, zbog kojih je bio u "cajtnotu" sa pisanjem romana. Njegova sklonost prema ženama i kocki samo su doprineli tom nemirnom ritmu, gde su osećaji neprekidnog gubitka i stalnog iskupljenja postajali deo, ispostaviće se, kreativno neponovljivog spisateljskog alata. Život mu nije bio pošteđen borbi; iz tih borbi stvorena su dela koja su danas temelji književnog kanona.

Zagonetka planetarne popularnosti

Zašto danas, u vremenu kada su mnoge ideje i vrednosti promenjene, Dostojevski i dalje nalazi put do čitalaca? Možda je to zbog toga što nudi jedno surovo, ali iskreno ogledalo čovečanstvu. Njegovi romani su kao tamni lavirinti u kojima čitalac može da se prepozna i, na kraju krajeva, da se suoči sa sopstvenim demonima. Dostojevski, izvan nacionalnih i religijskih identiteta, ostaje glas čoveka u svom najsirovijem obliku—čoveka koji traga za smislom, ljubavlju i iskupljenjem. U njegovim rečima, pronalazimo odjeke naših sopstvenih borbi, i u tom ogledalu svet Dostojevskog ostaje uvek aktuelan, uvek živ.