Avanture iz kulture

Едвард Хопер (1882–1967) створио је опус који одражава део суштине модерног живота – усамљеност као универзално стање ума. Његове слике попут "Ноћних птица", "Аутомата", "Бензинске пумпе" и "Канцеларије ноћу" приказују појединце заробљене у тренуцима интроспекције, са увек присутном емоционалном дистанцом. Употреба светла и сенке, боја које истовремено говоре и ћуте, и простора који делују одвојено од времена, доприносе јединственом стилу који и даље често инспирише уметнике широм света. Хоперова уметност ослања се на строгу геометријску композицију, минимализам у приказу простора и контролисану палету боја. Његово мајсторство светла ствара атмосферу напетости и изолације – ентеријери су осветљени готово неприродним флуоресцентним сјајем, док спољашњи свет остаје таман и нем, као у "Ноћним птицама". Светло није једино декоративни елемент већ је и симболички акценат који осветљава унутрашње светове "дистанцир

Roman "Zli dusi" ( Demoni) Fjodora Dostojevskog, kroz svoje kompleksne likove i filozofske dileme, predstavlja duboku kritiku ruskog društva 19. veka, a naročito nihilizma, koji se u tom periodu širio među mladim intelektualcima. Glavni junaci romana — Nikolaj Stavrogin, Petar Verhovenski, Kirilov, Šatov i drugi — nose ideje i unutrašnje konflikte koji ih vode ka tragediji i destrukciji. U središtu ovog romana je pitanje gde se završava lična sloboda i odgovornost, a počinje moralna i društvena obaveza. Verhovenski, kao ključna figura nihilističke grupe, manipuliše svojim sledbenicima, koristeći nihilizam kao oruđe za stvaranje anarhije i rušenje svih postojećih vrednosti. Njegov glavni cilj nije samo politička pobuna već i zločin koji će povezati članove grupe: on planira da ih zajedničkim ubistvom obaveže na ćutanje i lojalnost. Verhovenski veruje da će, kroz zločin i osećaj krivice, još čvršće povezati nihilističku grupu, jer će ih zajednički čin obavezati da s

Povodom godišnjice rođenja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, 11. novembra, možda još jednom treba ponoviti da je reč o jednom od najkompleksnijih književnih umova u bogatoj i složenoj literarnoj istoriji sveta. Dostojevski jeste bio sjajan romanopisac, ali isto tako i umetnik i filozof, i istraživač  ljudske prirode i psihe, autor čije su misli i dela na mnogo načina aktuelni i danas, gotovo vek i po nakon njegove smrti. Život, pun turbulencija, unutrašnjih borbi i dubokih, gotovo "nepodnošljivih" uvida u ljudsku psihu, što podrazumeva i njene opake devijacije, utisnuo je trajne pečate ne samo u rusku književnost već i u književnost čitavog sveta. Njegov stil i postupak su poput reke-ponornice koja potajno, nekad "podmuklo", teče ispod površine, otkrivajući slojeve patnje, moralne dileme, neskladne ljubavi, a iznad svega neprestanu borbu između dobra i zla, sa ishodom koji nam možda i ne prija. Nema čistih linija, nema jednostavnih odgovora. Dostojevski

“Kada sam bila mlada, bila sam siromašna. Nakon godina mukotrpnog, iskrenog i pažljivog rada, više nisam mlada.” Ova ironična izjava starice sa slike u svojoj jednostavnosti nosi težak i univerzalan uvid: rad i trud, koji su nam predstavljeni kao putevi do poboljšanja života, često nas vode nazad na isto mesto s kojeg smo krenuli – samo smo, na kraju, stariji i iscrpljeni. Pitanje smisla i vrednosti takvog životnog ciklusa leži u osnovi kako Kamijevog "Mita o Sizifu", tako i  romana "Faktotum" Čarlsa Bukovskog. Dok Kami pronalazi filozofski mir u apsurdnom zadatku, Bukovski ga koristi kao osnovu za crni humor i satiru, prikazujući koliko je besmisleno izlagati se iscrpljujućem radu kada se na kraju vraćamo na tačku s koje smo krenuli – bez većih materijalnih ili emocionalnih dobitaka. Kamijev "Mit o Sizifu": Prihvatanje apsurda U "Mitu o Sizifu", Alber Kami koristi priču o Sizifu, mitskom kralju osuđenom da zauvek gura kam