NADNICA ZA STRAH

Film "Nadnica za strah" (Sorcerer) Vilijama Fridkina iz 1977. godine, rimejk je kultnog francuskog filma  iz 1953. u režiji Anrija Žorža Kluzoa. Iako je u vreme svog pojavljivanja 1977. naišao na mlake reakcije, u velikoj meri zbog konkurencije koja je uključivala "Ratove zvezda", ovaj film je vremenom zadobio status jednog od najvažnijih filmova snimljenih u to doba, može se reći i u istoriji kinematografije. Njegova snaga leži kako u napetosti i surovim scenama koje doslovno ostavljaju gledaoca bez daha, tako i u složenoj filozofskoj refleksiji o ljudskoj borbi, nesreći i apsurdu.

Fridkinov film u prvom planu prikazuje fizičku borbu za ispunjenje smrtonosnog zadatka prevoza eksplozivnog nitroglicerina kroz džunglu. U središtu priče nalazi se duboko pesimistička vizija ljudske sudbine – borba, čini se, nema smisla jer, koliko god čovek pokušavao da pobegne, neminovno ga sustižu njegova prošlost i okolnosti koje ne može kontrolisati. Glavni junaci su odbačeni, marginalci, zarobljeni u prašini južnoameričkog sela, izbačeni iz svojih ranijih života zbog kriminala, izdaje ili gubitka. Oni su ljudi koji su izgubili sve, a sudbina im pruža poslednju priliku – prevoz opasnog tereta kroz paklenu džunglu kako bi zaradili dovoljno novca za beg. Ali, Fridkin nas ne vara – ovde nema svetla na kraju tunela.

Fridkin uspešno prenosi osećaj neizvesnosti i stalne pretnje smrću kroz kameru i zvukove prirode, stvarajući tenziju koja deluje gotovo opipljivo. Džungla postaje simbol životnih prepreka – neprijateljski prostor, surov i nepredvidiv. Ovde nema herojstva, samo goli opstanak. Baš kao kod Kamija, čovek se suočava s apsurdom – svet ne nudi dublje značenje ili pravdu, samo haos i besmisao.

Četiri muškarca, svako sa svojim teretom prošlosti, nose simboličku težinu sudbine koja ih pritiska. Njihov zadatak je nemilosrdan, bez nade za spasenje, a ipak oni nastavljaju. Možemo ih videti kao moderne Sizife, koji guraju svoje kamione poput kamenja uz brdo, samo da bi ih ponovo srušila snaga prirode, slučajnosti ili vlastite krivice. Film ne nudi nikakvo olakšanje – ni fizičko ni moralno. Život je opasan, haotičan i često nepravedan, a čovekov trud da ga kontroliše deluje uzaludno.

Kroz filmsku priču, Fridkin istražuje i pitanje identiteta i krivice. Svi likovi beže od prošlosti koja ih progoni, a džungla postaje mesto fizičkog iskušenja i moralne osude. Oni pokušavaju da prežive, ali istovremeno bivaju suočeni sa svojim greškama i krivicom. Sudbina, u Fridkinovom svetu, ne poznaje iskupljenje; nema moralne nagrade za one koji prežive, nema povratka u "normalan" život. Njihova prošlost, kao i teret koji prevoze, uvek je tu, spremna da eksplodira.

Film se stoga može doživeti i kao alegorija o čovekovoj nemoći da pobegne od vlastite sudbine, ali i od samog sebe. Sve što likovi čine je reakcija na očaj – pokušaj da zarade dovoljno da pobegnu, ali čemu? Svet u kojem žive ne nudi ništa osim novih oblika patnje, novih izazova i nove borbe. Svaki korak napred bliži ih neizbežnom kraju, dok Fridkin bez milosti vodi gledaoca kroz njihov pad.

Originalni naslov filma iz 1977. "Sorcerer" (čarobnjak, vračara) nosi poseban značaj – on može upućivati na nevidljive sile koje upravljaju sudbinama likova, sudbinu koja je zapečaćena, bez obzira na njihovu volju. Magija je uvek prisutna kao nešto što preti da razotkrije iluzije o kontroli, o izlazu. Likovi su uvučeni u igru sa višim silama koje ih nadilaze, možda sudbinom, možda slučajem, ali svakako nečim što se nalazi izvan njihovih sposobnosti da razumeju ili kontrolišu. Detalj na koji treba obratiti pažnju je da junake, odnosno antiheroje ove priče, smrt čeka baš onda kada se opuste u pokušaju da bar malo izađu iz turobne stvarnosti i utonu u prostore prošlosti, ljudskosti i topline  - francuski bankar kada se emotivno seti poklona svoje supruge, poslednji preživeli kada domorotkinju zamoli za ples.

U Fridkinovoj "Nadnici za strah", dakle, nije reč samo o fizičkom preživljavanju – ovo je film o egzistencijalnom očaju, o borbi koja je unapred osuđena na neuspeh. Njegovi junaci su zarobljeni u vrtlogu nesreće, bez pravog puta ka izlazu. Fridkin ovde stvara svet koji je hladan, nemilosrdan, ali i fascinantno autentičan u svojoj pesimističkoj filozofiji o ljudskoj sudbini.

 Inače, film "Nadnica za strah" (Sorcerer) iz 1977. godine zasnovan je na književnom delu. Rimejk je francuskog filma "Le salaire de la peur" (Nadnica za strah) iz 1953. godine, koji je takođe adaptacija romana Žorža Arnoa iz 1950. godine. Ovaj roman postavlja osnovu za priču o grupi ljudi prisiljenih da prevoze izuzetno opasan teret nitroglicerina kroz nepristupačne i opasne predele kako bi zaradili novac i, potencijalno, pobegli od svojih nesrećnih života.

I Fridkinov film i originalni Kluzoov film zadržavaju temeljnu strukturu romana, istražujući teme očaja, opasnosti i ljudske borbe protiv nemilosrdne sudbine.