DŽORDŽ ORVEL: "BELEŠKE O NACIONALIZMU" (odlomci)

"Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loši”...

Pod dva — što je mnogo važnije — mislim na sklonost da se čovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajući je izvan dobra i zla, i ne priznavajući nijednu drugu dužnost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme mešati sa patriotizmom. Obe reči se obično koriste u tako neodređenom smislu da se svaka definicija može osporiti, ali čovek mora napraviti razliku između njih pošto su u pitanju dve različite i čak suprotstavljene ideje. Pod „patriotizmom” mislim na privrženost određenom mestu i određenom načinu života za koje čovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji želja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturološki. Nacionalizam je, s druge strane, neodvojiv od želje za vlašću. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura što više moći i prestiža, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost.

Dokle god se to odnosi samo na ozloglašene i prepoznatljive nacionalističke pokrete u Nemačkoj, Japanu i drugim zemljama, sve je dovoljno očigledno. Suočeni sa fenomenom kao što je nacizam, koji možemo posmatrati spolja, gotovo svi bismo o njemu rekli uglavnom iste stvari...

Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestižu. On može da bude pozitivan ili negativan nacionalista — to jest, može da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja — ali u svakom slučaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i poniženjima. On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moći, a svaki događaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omraženi rival u opadanju i slabljenju. No, na kraju, važno je da se nacionalizam ne pobrka s običnim idealizovanjem uspeha. Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjaču stranu. Naprotiv, izabravši svoju stranu, on ubeđuje sebe da je ona najjača i u stanju je da se drži svog ubeđenja čak i kada su činjenice potpuno protiv njega. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom. Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takođe — pošto je svestan da služi nečemu što je veće od njega — nepokolebljivo siguran da je u pravu. Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom...

...Opsesija. Svaki nacionalista, gotovo uvek, misli, govori ili piše o superiornosti njegove sopstvene celine moći. Za svakog nacionalistu je teško, ako ne i nemoguće, da ne otkrije svoju privrženost stvari. I najmanja kleveta te njegove strane, ili bilo kakav nagoveštaj pohvale rivalskoj organizaciji, ispunjava ga nemirom kojeg se može osloboditi samo ako uzvrati oštrom merom...

...Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak ni ne čuje. Gotovo šest godina engleski obožavaoci Hitlera uspevali su da ne čuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemačkih koncentracionih logora često uopšte nisu bili svesni, ili samo vrlo neodređeno svesni, da koncentracioni logori postoje takođe i u Rusiji. Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione života, u stvari su prošle nezapaženo kod većine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu ništa čuli o ubijanju nemačkih i poljskih Jevreja tokom rata. NJihov sopstveni antisemitizam učinio je da se ovaj ogroman zločin odbije od njihove svesti. U nacionalističkoj filozofiji postoje činjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Može se dogoditi da je poznata činjenica toliko nepodnošljiva da se obično gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da uđe u logički proces razmišljanja ili, s druge strane, ona može ući u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao činjenica, čak ni u sopstvenoj svesti.

Svakog nacionalistu proganja ubeđenje da se prošlost može izmeniti. On provodi deo svog vremena u svetu mašte gde se stvari dešavaju onako kako je trebalo da se dese i preneće deliće ovog sveta u istorijske udžbenike kad god je to moguće..."