PRIČA O LAPOTU

U jednom zabačenom selu na dalekom istoku, postojala je divna, stara, raskošna tradicija - običaj lapota. Ona se od vremena do vremena razlikovala, nekada se to radilo lopatom u glavu, a nekad mnogo perfidnije, ali je činjenica da se ovaj lepi običaj nikad nije izgubio i sva je prilika da i neće. Starci su, dakle, bili na udaru svojih potomaka, ili uopšte mlađih ljudi, a razlog? Postajali su teret.

Jedan od lokalnih šaljivdžija, Džo, odlučio je da se pozabavi ovim prastarim običajem na svoj način. "Hoćete rešenje za lapot? Evo ga!", vikao je po selu noseći metlu u ruci i čisteći sve pred sobom. "Nema tereta ako je starac koristan! Metla u ruke i nek' se radi!"

Međutim, žene su imale svoje mišljenje. "Ma šta ti pričaš, Džo!" uzvikivala je baka Žaklina. "Starac je starac, treba mu mir i pažnja! Neka sedi i gleda televiziju, to je njegov posao!" A u sebi: "(Kakva metla, kakvi bakrači! Fizička aktivnost produžava život! Pa zar treba da živi sto godina? Nek se spremi brate za lapot kao svi normalni starci)". 

Džo se nije dao zbuniti. "Ako već sedi pred TV-om, neka onda prenosi sve što se dešavalo u rijalitiju! To je korisno, zar ne?" I zaista, baka Žaklina, koja obožava rijalitije i povremeno se uključuje damski tanjeći glas i frazirajući uz snažno intoniran nastup kao da saopštava nešto što svi slušaju s velikom pažnjom i što ima planetarnu težinu i važnost - nije mogla da nađe brz i adekvatan kontraargument, iako će se sigurno potruditi, jer je institucija lapota za nju uvek imala neku erotsku draž, nešto što ju je uzbuđivalo i nadraživalo mada je klimaks davno prošao. Kako bi rekli seljani - voli brate lapot više neg da joj sašiju novo odijelo!

Muškarci su takođe imali svoje taktike za izbegavanje lapota. "Nikad neću biti teret!", govorio je deda Sebastijan. "Ribaću WC šolju, kad već oće muškarci i pored nje da piške, čitav dan ako treba! Bolje to nego da me pošalju u večna lovišta, jelenskih mi rogova i svih mi bubnjeva Darkvuda!"

Dok su se seljani prepucavali oko lapota, jedno je bilo sigurno - svi su se složili da je to prastari običaj koji, na ovaj ili onaj način, treba negovati kao deo bogate folklorne tradicije njihovog kraja. 

Kad je reč o modalitetima, jer lapot kao i sve drugo treba da se unapređuje i osavremenjava, da dobije novo ruho i nove moderne sadržaje, njegovi ideolozi sve su bliži ideji da se lapot na neki način poveže sa rijaliti programima i da se u toj korelaciji i komunikaciji dođe do efikasnih i masovnijih nego do sada manifestacija lapota, a kako bi se imovina staraca, ili njihova radna mesta, ako kojim slučajem nisu u penziji, što pre podelila među mlađima, jer je to mladima svakako potrebno, a kad je nešto potrebno, red je i da se uzme...

Da ne pričamo o tome koliko bi rasterećenje za penzioni i zdravstveni fond donelo rijaliti omasovljenje lapota...