HEMINGVEJ - RANJIVI RATNIK

Čuli ste priče – borbe s bikovima u Španiji, afrički safari, dubokomorski ribolov na Kubi.  Hemingvej je sebe slikao kao vrhunskog avanturistu, sa svim grubim crtama i čašom viskija za doručak.  Ali ispod tog "razmetanja", čovek je bio bojno polje.

 Njegov um držao je rovove Velikog rata - krikove, blato koje je gutalo ljude cele.  One noći, kada je san bio okrutna šala, sećanja su se kandžama probijala.  Boca je pomogla...neko vreme.  Ali svako je piće donosilo svoju vrstu propasti.

 Spustila bi se mračna raspoloženja, ukrala bi mu radost, ostavila ga kao praznu ljušturu da sedi za pisaćom mašinom kojom se odjednom više nije znao služiti.  Ali on je morao biti Hemingvej, pisac, legenda.  Pa bi nastupio, vrteo te priče i svet bi navijao.

 Njegove su ljubavi bile oluje - strastvene i osuđene na propast.  Činilo se da nikad nisu izgrađene da traju, ne s njegovim demonima koji uvek vrebaju.  Zatim je tu bio bol, neumoljivi saputnik iz starih ratnih rana, avionskih nesreća, svih tih teško proživljenih kilometara.

 U njegovim svetlijim danima, reči su ipak dolazile, oštre i istinite poput savršeno usmerenog metka.  Pisao je o ljudima koji se suočavaju s nemogućim izgledima, baš kao što je činio sa svakim izlaskom sunca.  To je stvar koju niko zapravo nije video, piščeva hrabrost rođena je iz njegovog dugog, privatnog rata.

 Kraj...došao je prebrzo, prebrutalno.  Pucanj iz sačmarice koji je odjeknuo nasiljem s kojim je uvek koketirao.  Kažu da je bila nesreća, ili je možda u to lakše poverovati.  Činjenica je da neke bitke ostavljaju ožiljke koje niko drugi ne može videti, a čak se i najjači ratnici na kraju slome.