FRANC KAFKA

Franc Kafka nije bio čovek u svojoj koži.  Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, uvek je bio na periferiji, nikad nije stekao potpuni osećaj pripadnosti. Taj se osećaj, poput tihog pevušenja ispod površine života, uvukao u njegovo pisanje, gde su se likovi probudili u svetovima okrenutim naglavačke, a normalnost je zamenjena apsurdom.

 Teskoba je bila njegov stalni pratilac. Nisu to bili samo živci, već i mučni osjećaj da su pravila svemira nekako pogrešna, nespoznatljiva.  Njegove su priče postale pozornice za ovaj duboki egzistencijalni strah.

 Njegov je otac bacao dugu senku. Dominantna figura, što je sasvim logična, brza procena.  Gotovo da možete čuti te odjeke u Kafkinim pričama - nemoćni pojedinci slomljeni pod težinom nepopustljivih autoriteta.

 Činilo se da ga čak i telo izdaje. Bolest se razbuktala, stalni podsetnik na lomljivost, krhkost.  Naposletku će ga smrt ukrasti u 40. godini, većina njegovih dela nije objavljena, a puni učinak genijalnosti tek će se osetiti.

 Radio je kao službenik osiguranja, utapajući se u zatupljujućoj birokratiji. Njegov pravi poziv, čudne i lepe priče koje cvetaju u duši, mogao je da ugrabi samo u tim ukradenim satima između posla i nemirnog sna.

 Ljubav je takođe bila zamršena zbrka. Veridbe praćene mučnim raskidima. Čeznuo je za vezom, za zajedničkim životom, ali to se činilo primamljivo nedostižnim.

 Možda je najveća borba bila to što ga svet, dok je živeo, nikada nije istinski video. Njegove priče, te bizarne, mračno smešne i duboke priče, uglavnom su bile nepoznate.  Bio je prorok bez publike.

 Pa ipak, upravo zbog tih borbi njegov rad ima odjeka.  Kafka je preuzeo otuđenje, apsurdnost, tihi očaj svog života i transformisao ih.  Njegovo pisanje drži ogledalo, ponekad iskrivljeno karnevalsko ogledalo univerzalne ljudske sudbine.