NEDOSTIŽNO U SRPSKOJ NARODNOJ BAJCI

Kada bi me neko pitao - koja je, po tvom mišljenju, najlepša i najzanimljivija srpska narodna bajka, ne bih mnogo razmišljao o odgovoru: za mene je to bila i ostala "Đevojka brža od konja".

Po mnogo čemu jedinstvena i specifična, ona se od ostalih naših narodnih bajki razlikuje najpre po tome što nema srećan kraj. Tačnije, taj kraj ne bi se, u nekom užem smislu, mogao nazvati ni tragičnim, ali svakako postoje sumorni oblaci koji ga okružuju. Jer, ispunjenja želje, zapravo htenja, i nagrade za uloženi napor - nema. Zapravo nema nečega što je mnogo više od toga pa se, hteli to da priznamo ili ne, naziru obrisi tragične ljudske sudbine proistekle iz nedostatka moći da se usud prevaziđe i pobedi. "Malo rukah, malena i snaga" - rekao bi Njegoš posredstvom svog junaka Vladike Danila. 

Kratkom misaonom analizom lako bismo došli do zaključka da je Lepota, shvaćena kao jedna vrsta apsoluta, običnom smrtniku nedostižna. I ne samo lepota, već sve ono što ima obeležje apsolutnog, a čije je dosezanje oduvek bilo rezervisano za one koji i sami po definiciji imaju apsolutna svojstva, a to su bogovi. To opet ne znači da su sva njihova svojstva apsolutna, kod antičkih bogova koji su antropomorfni, a samim tim i grešni i nesavršeni u mnogo čemu, to je jasno i vidljivo. Ali, samim tim što su besmrtni, oni imaju važno obeležje apsoluta.

Priča o nemogućnosti DOSEZANJA onoga što je smrtniku zabranjeno ili nedostižno traje u evropskoj književnosti od samih njenih početaka. I Ahilova tragična sudbina (a Ahil je, iako mu je majka boginja, od koje je "uglavnom" nasledio besmrtnost, sa samo jednim smrtnim mestom) može se, pored ostalog, naslutiti u potrazi za dosezanjem apsolutnog. Ajant ne želi da se povinuje pa strada možda tragičnije od svih. Edip je uporan i ne želi da stane u otkrivanju istine. Sa druge strane, Odisej dobro shvata ograničenost ljudskih moći, on nije pobunjenik protiv volje besmrtnika, pa je, iako posle mnogo izazova i patnji, pošteđen, sačuvan, neko bi rekao čak i nagrađen. Stoga je Odisej oličenje ne samo lukavstva, već i jedne više mudrosti shvaćene na starogrčki način.

Kada nasumično krenemo dalje putujući kroz epohe i razne etape evropske književnosti, uočićemo Šekspirove junake kod kojih težnja za dosezanjem onoga što se dostići ne može i ne sme, takođe dovodi do tragičnog kraja. Hamlet pre svega, ali i ne samo Hamlet.

Ne smemo nikako zaboraviti Šekspirovog savremenika Servantesa i njegovog viteza tužnog lika u kome se, u traganju za nedostižnim i nedosegnutim, tragično pomešalo sa grotesknim.

Ima toga i u Kalderonovoj drami "Život je san"...

Nostalgija za beskonačnim, reći će oni skloni melanholiji, koristeći naziv jedne De Kirikove slike.

Njegošev Iguman Stefan kaže:

"Što je čovjek, a mora bit čovjek! 

Tvarca jedna te je zemlja vara

a za njega, vidi, nije zemlja.

Je li javje od sna smućenije?" 

Mnogobrojni su primeri iz naše i svetske literature, mogla bi o tome da se napiše jedna ogromna knjiga, a ovo što je ovde napisano samo je pokušaj uvoda u ono što sledi, a to je srpska narodna bajka "Djevojka brža od konja".

ĐEVOJKA BRŽA OD KONJA

Bila nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile, od snijega izvađena iz jame bezdanja prema suncu Ilinskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.

Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijet, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju.

Djevojka stane na biljegu i svi prosci narede se na konjima a ona između njih bez konja nego na svojijem nogama, pa im onda reče: „Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.“ Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: „Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.“

Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan tren. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te prionuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku.

Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će ni kuda će, no tamo-amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

A kad đevojka viđe zlu goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše. Za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojem se nađe.

Onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kada dođe u najvisočiju planinu, obazre se – kad li mu đevojke nema.