KOB DONKIHOTIZMA

„Don Kihot“, roman koji je napisao Migel de Servantes, jeste književno blago koje prevazilazi vreme i, sa suštinskim pitanjima koja postavlja, ostaje važan temelj celokupne svetske književnosti. Roman predstavlja bogatu tapiseriju tema, likova i narativnih tehnika koje nastavljaju da očaravaju čitaoce i nude dubok uvid u ljudsko iskustvo.

Jedna od centralnih tema „Don Kihota” je dihotomija između idealizma i stvarnosti. Istoimeni protagonista, Don Kihot, postaje toliko zaokupljen viteškim romansama koje željno čita da gubi dodir sa stvarnošću i usvaja ličnost hrabrog viteza koji luta. Njegove zablude o veličini dovode ga do toga da se upusti u niz nezgoda, često zamenjujući uobičajene predmete sa fantastičnim neprijateljima, kao što su vetrenjače za divove i gostionice za zamkove. Kroz Don Kihotove pogrešne potrage, Servantes vešto kritikuje romantizovane predstave o herojstvu i časti, istovremeno slaveći nesalomivi duh ljudske mašte.

Lik Sanča Panse, Don Kihotovog odanog štitonoše, služi kao folija idealizmu njegovog gospodara. Sančova pragmatična priroda i prizemna mudrost pružaju protivtežu Don Kihotovim uzvišenim težnjama, nudeći trenutke komičnog olakšanja i duboka razmišljanja o ljudskom stanju. Dinamična međuigra između dva lika naglašava složenost ljudskih težnji i trajnu snagu prijateljstva i odanosti.

Servantesov narativ je protkan metafikcijskim elementima, brišući granice između fikcije i stvarnosti. Likovi unutar romana su svesni postojanja prvog dela priče, pozivajući čitaoce da promišljaju prirodu pripovedanja i odnos između autora, lika i čitaoca. Ovaj samorefleksivni kvalitet dodaje slojeve dubine narativu, podstičući na razmišljanje o prirodi istine, fikcije i samoj umetnosti pripovedanja.

Štaviše, „Don Kihot“ nudi ubedljiv komentar o ljudskom iskustvu, istražujući teme identiteta, ludila i potrage za smislom. Don Kihotova potraga da oživi ideale viteštva i časti odražava univerzalnu čežnju za svrhom i značajem, dok njegovo konačno razočaranje i introspektivni momenti naglašavaju složenost ljudske psihologije i trajnu potragu za samootkrivanjem.

„Don Kihot“ je bezvremensko remek-delo koje nastavlja da pleni čitaoce svojim dubokim istraživanjem idealizma, stvarnosti i ljudskog duha. Majstorsko pripovedanje priča i duboke teme Migela de Servantesa obezbedile su trajno nasleđe romana kao dela univerzalnog uvida u složenost ljudskog iskustva.

Ono što ovaj roman, u jednom metaforičkom ili simboličkom smislu, čini uvek aktuelnim, pogotovu u intelektualnim krugovima, to je bolno saznanje o tome da stvarnost, čak i kada liči, nikada ne može biti san i da svaki pokušaj da se ona eventualno popravi i ulepša, kako bi bar podsećala na san, nažalost završava kao tragikomična patetika i ludost koja u osnovi plemenite težnje izvrgava ruglu čak i najgorih predstavnika ljudske vrste. Zato što stvarni život ima tako malo zajedničkog sa previsoko dignutom moralnom lestvicom i idealno shvaćenom vrlinom. Zbog toga ovaj roman predstavlja i poziv na oprez za sanjare svih profila koji, zarad sebe i drugih, treba da se zagledaju u sebe i pronađu način kako da se sa takvom stvarnošću nose. Da im donkihotska borba ne bi postala sudbina.