Британски роман ХХ века - од Хенрија Џејмса до Џулијана Барнса

Хенри Џејмс ( 1843 — 1916) био је британски књижевник, америчког порекла.

Већи део свог живота провео је у Енглеској, чије је држављанство прихватио непосредно пред смрт. Иако су након смрти појединци покушавали да оспоре његов значај као писца и књижевног новаторa, Хенри Џејмс данас има статус канонског писца светске књижевности.

Препознатљив је по романима у којима је приказивао младе Американце у сусрету са Европом и европским стилом живота. У романима се поиграва својом припадношћу двама световима, како би успоставио једну животну филозофију која се окончава медитацијом о умећу живљења, односно живљења у складу са захтевима и двосмисленостима уметности. Његово умеће писања из перспектива различитих јунака омогућила му је да испитује и приказује различита подручја људске свести и стварносне перцепције. Џејмсова креативна и оригинална употреба тачке гледишта, унутрашњег монолога и непоузданих приповедача видно је унапредила могућности форме романа и најавила појаву модернизма. Значајни су и његови радови на пољу књижевне теорије. Осим романа и књижевнотеоријских текстова писао је и драме, путописе, ликовну критику, биографије и аутобиографију.

Џон Голсворди ( 1867 — 1933), био је енглески романописац и драматург. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1932. године.

У својим делима критиковао је британски класни систем и материјализам виших класа. Још један чест мотив биле су несрећно удате жене. Најпознатије дело му је „Сага о Форсајтима“ (The Forsyte Saga, 1906—1921) и њени наставци „Модерна комедија“ (A Modern Comedy) и „Крај поглавља“ (End Of The Chapter). Драму „Сребрна кутија“ (The Silver Box) написао је 1906.

Године 1921. постао је први председник Међународног ПЕН центра.

Едвард Морган Форстер ( 1879 - 1970) познат је по романима "Соба с погледом" (1908), "Хауардов крај" (1910), "Кроз Индију" (1924) и "Морис" (1971). Поред романа писао је и приповетке, есеје, путописе, драме, књижевнотеоријске студије и либрета.

Форстерови романи се типолошки одређују као друштвени романи. Написани су јасним и отменим стилом којим је исприповедана занимљива фабула, често са неким неочекиваним, мелодрамским елементом, који је везан за заплет. Главна тема је обично разлика између друштвених – класних, етничких или културних група, савладавање тих разлика или покушај да се оне премосте. Једна од тих група обично је британска виша средња класа, која је махом одређена као хладна и уздржана, укалупљена у сопствене конвенције и која је носилац конзервативних вредности. Њима је супростваљена група сачињена од ниже класе или странаца, који су одређени као непоуздани и ирационални, али и као животнији и свежији ликови.

За живота Форстер је доживео велики успех и признање код читалаца и књижевне критике. Био је номинован 16 пута за Нобелову награду за књижевност, али је није освојио.

Вирџинија Вулф ( 1882 – 1941), један од кључних аутора наративног модернизма и оснивач феминистичке књижевне критике.

Њени романи су високо експериментални: на више места радња, која је често свакодневна и уобичајена, растаче се у свести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају утисак света пребогатог визуелним и другим сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властитих доживљаја и самог постојања. По опредељењу мешавина епикурејског материјалисте и бергсоновског идеалисте, као и естета на трагу Волтера Патера - Вирџинија Вулф у својим романима је креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читаоца. Сама радња је често банална: госпођа Деловеј спрема забаву и седељку, а читава радња се врти око тог догађаја; у роману „Ка светионику“ је описан излет гђе Ремзи с бројном породицом, као и креативни напор сликарке Лили Бриско; „Таласи“ су збирка лирских солилоквијума шесторо пријатеља. Песнички рецитали претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.

Дејвид Херберт Ричард Лоренс познатији као Д. Х. Лоренс ( 1885– 1930) писао је песме, приче, романе, драме, есеје, психолошко-филозофске студије и путописе, али је најзначајнији по својим романима и приповеткама у којима се бави психологијом људских односа, њиховом нагонском основом и индустријализацијом Енглеске и њеним утицајем на друштво. Његово најпознатије дело је роман Љубавник леди Четерли које је захваљујући отвореном тематизовању људске сексуалности и прељубе доспело на суд и дуго било цензурисано све док није 30 година након Лоренсове смрти коначно објављено у свом интегралном облику. И у другим својим делима Лоренс се није либио да отворено проговори о мушко-женским односима и репресивним друштвеним нормама енглеског друштва због чега се читав живот борио са цензуром. Уз Џејмса Џојса и Вирџинију Вулф данас се сматра једним од највећих писаца модернизма који су писали на енглеском језику. Бавио се и сликарством.

Henri Grejam Grin ( 1904— 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih engleskih pisaca 20. veka, a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“. Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.

Tokom 67 godina karijere napisao je više od dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive.

Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče, koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana. Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže.

Џон Роналд Руел Толкин (1892 — 1973) био је професор англосаксонског језика на Оксфорском универзитету у периоду од 1925. до 1945. године, као и професор енглеског језика и књижевности, такође на Оксфорду, од 1945. до 1959. године. Бавио се писањем епске фантастике, фантастике уопште и поезије током целог живота, и кроз њих је доживео међународну славу.

Ван научних кругова, најпознатији је као аутор романа „Господар прстенова“, затим његовог претходника, „Хобита“, као и великог броја постхумно издатих књига о историји замишљеног света званог Арда, највише једног њеног континента, Средње земље, где се одиграва радња ова његова два најпознатија романа. Велика популарност и утицај ових дела су устоличила Толкина као оца жанра модерне епске фантастике.

Што се тиче научних кругова, био је цењени лексикограф и стручњак за англосаксонски и старонордијски језик.

Олдус Хаксли ( 1894 — 1963) је био писац и један од најистакнутијих европских есејиста 20. века. Његови „романи идеја“ засновани су на есејистичким моделима расправа и сукоба начела.

Написао је чувено дело, дистопијски роман, "Врли нови свет" . У том делу описује друштво, које функционише по принципима масовне производње и помоћу Павловљевих рефлекса. Људи се стварају у епруветама и унапред се одређује ко ће припадати којој класи људи по интелигенцији.

Хаксли је био један од утицајнијих писаца 20. века, нарочито је утицао на младе интелектуалце.

Џорџ Орвел, право име Ерик Артур Блер ( 1903 - 1950) био је енглески романописац, есејиста, новинар и критичар. Његово дело карактерише луцидна проза, друштвена критика, опозиција тоталитаризму и подршка демократском социјализму.

Орвел је писао књижевну критику, поезију, белетристику и бавио се полемичким новинарством. Познат је по алегоријској новели "Животињска фарма" (1945) и дистопијском роману "Хиљаду деветсто осамдесет четврта" (1949).

Његова публицистична дела, укључујући Пут до пристаништа Виган (1937), документују његово искуство живота радничке класе на индустријском северу Енглеске, и Омаж Каталонији (1938), приказ његовог искуства као војника за републиканску фракцију у Шпанском грађанском рату (1936–1939), критички се поштује као и његови есеји о политици, књижевности, језику и култури.

Блер је рођен у Индији, а одрастао и школован у Енглеској. После школе постао је царински полицајац у Бурми, пре него што се вратио у Сафок у Енглеској, где је започео своју списатељску каријеру као Џорџ Орвел - име инспирисано омиљеном локацијом, реком Орвел. Живео је од повремених новинарских дела, а такође је радио као учитељ и продавац књига док је живео у Лондону. Од касних 1920-их до раних 1930-их, његов успех као писца је растао и његове прве књиге су објављене. Био је рањен борећи се у Шпанском грађанском рату, што је довело до његовог првог периода лошег здравља по повратку у Енглеску. Током Другог светског рата радио је као новинар и за ББЦ. Објављивање Животињске фарме довело га је до славе. Током последњих година свог живота радио је на 1984, и кретао се између Јуре у Шкотској и Лондона. Објављена је у јуну 1949, мање од годину дана пре његове смрти.

Орвелово дело остаје утицајно у популарној и политичкој култури, а придев „орвеловски“ — који описује тоталитарне и ауторитарне друштвене праксе — део је енглеског језика, као и многи његови неологизми, као што су „Велики брат“, „Полиција мисли“, „Соба 101“, „Нови говор“, „рупа у памћењу“, „дворазмишљање“ и „мисаони злочин“.

Арчибалд Џозеф Кронин (1896 — 1981) био је шкотски лекар и књижевник. Кронин је писац у чијим је делима, прожетим благим романтизмом и друштвеном критиком, описан живот рудара и британске средње класе.

Лоренс Џорџ Дарел ( 1912 — 1990) био је британски књижевник ирског порекла. Већи део живота је провео ван своје домовине. Стваралац је широког интересовања, искуства и културе. Писао је драме, поезију, путописе, есеје и посебно романе, са којима је стекао славу. Чувен је по романескној тетралогији „Алексанријски квартет”.

На књижевном пољу дебитовао је збирком песама „Чудни фрагменти” 1931, али је признање стекао пишући романе. Писао је под снажним утицајем Д. Х. Лоренса, Т. С. Елиота и Хенрија Милера. Најпознатији је по тетралогији "Александријски квартет" , која се састоји из романа „Јустина”, „Балтазар”, „Маунтолив” и „Клеа”. Ова сензуална и поетска студија о љубави написана је истанчаним и богатим језичким изразом и техником мењања перспективе. Тетралогија је постала интернационални бестселер и омогућила је Дарелу економску независнот. Ипак, његова каснија дела, укључујући и сличном техником написано петокњижје „Авињонски квинтет”, остали су у сенци његовог најпознатијег остварења. Био је осам пута номинован за Нобелову награду, али је никада није освојио.

Агата Кристи ( 1890 — 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”.

Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена. Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.

Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25.новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења. Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман "Убиство Роџера Акројда" за најбољи крими роман свих времена.

Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.

Дафне ди Морије, позната и као Лејди Браунинг ( 1907 – 1989), рођена је у Лондону, у угледној породици. Њен отац, Џералд ди Морије, био је глумац, а деда, Џорџ ди Морије, књижевник. Студирала је у Лондону и Паризу. Имала је две сестре.

Удала се за капетана Фредерика Браунинга, због чега је позната и као Лејди Браунинг. Са њим је имала троје деце. Њено прво дело које је написала био је роман The Loving Spirit. Светску славу је постигла делима "Ребека" и "Крчма Јамајка" . Њено такође веома познато дело је збирка прича "Птице" . Радња њених дела се најчешће одвија у енглеској грофовији Корнвол. Британска краљица Елизабета II је 1969. ди Моријеовој доделила титулу даме.

Вилијам Џералд Голдинг ( 1911 — 1993), био је романописац, песник и добитник Нобелове награде за књижевност 1983. године. Најпознатији је по свом дистопијском и алегоријском роману Господар мува. То је мрачна визија сумрака цивилизације представљена кроз причу о дечацима који су се после несреће нашли на пустом острву. Добитник је и награде Booker Prize из 1980. године за књижевност.

Голдинг је добио титулу витеза 1988. године. Године 2008, часопис Тајмс је рангирао Голдинга на треће место свог списка „Педесет највећих британских писаца од 1945”.

Entoni Berdžes (1917 – 1993) bio je romanopisac, kritičar i kompozitor. Takođe je bio aktivan kao libretista, pesnik, pijanista, dramaturg, scenarista, novinar, esejist, putopusac, govornik, prevodilac, lingvista i obrazovni radnik.

Berdžesova proza uključuje tzv. malajsku trilogiju, o sumraku Britanskog carstva na Istoku; kvartet romana o Enderbiju, samotnom pesniku i njegovoj muzi; Nothing Like the Sun, klasičnu spekulativnu rekonstrukciju Šekspirovog ljubavnog života; kultno istraživanje prirode zla A Clockwork Orange (Paklena pomorandža) i remek-delo Earthly Powers (Zemaljske moći) , panoramsku sagu o 20. veku.

Berdžes je pisao kritičke studije o Džojsu, Hemingveju, Šekspiru i Lorensu, traktate o lingvistici, te je bio plodan novinar, pišući na nekoliko jezika.

Preveo je i adaptirao Sirano de Beržeraka, Cara Edipa i Karmen za teatar; napisao scenarije za mini-serije Isus od Nazareta i Mojsije zakonodavac; izmislio praistorijski jezik koji se govori u filmu Potraga za vatrom; i komponovao Sinfoni Melaju, Simfoniju (No. 3) u C-duru i operu Dablinska cvetanja.

Berdžes je isto tako komponovao preko 250 muzičkih radova. On je smatrao sebe u jednakoj meri kompozitorom koliko i piscem, mada je imao znatno više uspeha u pisanju.

Дорис Лесинг, право име Дорис Меј Тајлер (1919 — 2013) била је прозна књижевница. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2007.

Шведска академија ју је у објашњењу за доделу награде описала као писца: „епског наративног дара о женском искуству, која са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију која је подељена“. Са 87 година живота, Дорис Лесинг је најстарија добитница ове најпрестижније награде за књижевност која вреди 10 милиона шведских круна (око 1,8 мил. евра). Награда јој је уручена у Лондону, јер из здравствених разлога није отпутовала на церемонију у Стокхолму.

Сер Видјадар Сураџпрасад Најпол ( 1932 — 2018), британски књижевник индијског порекла.

Најпол је рођен 1932. године у Тринидаду као дете имиграната из северне Индије. На Тринидаду је живео до своје осамнаесте године, а онда се, као стипендиста Оксфордског универзитета, 1950. године сели у Енглеску где студира енглески језик и књижевност. Након студија запошљава се као новинар Би би сија, али се касније потпуно посвећује писању романа и есеја. Најпол је живео и радио у Вилтширу, Енглеска.

За роман "У слободној држави" (1971) добио је британску књижевну награду Booker prize, а 2001. године одликован је и Нобеловом наградом за књижевност ”... због тога што је остварио уједињену перспективу наративног и неподмитљивог помног истраживања у раду који нас подстиче да видимо присутност потиснутих историја”, што су биле речи представника шведске Нобелове скупштине Ханса Јорнвала.

Ser Ahmed Salman Rušdi ( 1947) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.

Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kuluri i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Servantesa, Gogolja, Dikensa, Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.

Ијан Макјуан (1948) енглески романописац и приповедач. Добитник је угледних признања као што су награда "Сомерсет Мом" и Букерова награда.

Као син професионалног официра детињство је провео у војним базама у Сингапуру и Либији. Студирао је књижевност и магистрирао на првој британској катедри за креативно писање код култног сатиричара Малколма Бредберија. На књижевној сцени појављује се 1975. са својом магистарском тезом - шокантном збирком приповедака Прва љубав, последњи обреди, која му доноси награду "Сомерсет Мом". Следи друга збирка прича, а потом и романи Бетонски врт, Утеха странаца, Дете у времену, Невин човек, Црни пси, Истрајна љубав и виртуозна сатира Амстердам којом осваја Букерову награду 1998. Роман Искупљење из 2001, оцењен је као ремек-дело савремене англофонске књижевности, добија висока признања у Британији, Шпанији, Немачкој и САД, и достиже милионски тираж. Аутор је и једне књиге за дјецу: Сањар. Један је од најпопуларнијих европских писаца, а Тајмс га је 2009. године уврстио на листу 50 највећих британских писаца од 1945. године. Дејли Телеграф му је доделио високу 19. позицију на листи 100 најмоћнијих људи у британској култури.

Казуо Ишигуро (1954) енглески је романопидац, сценариста и писац кратких прича, јапанског порекла. Добитник је Нобелове награде за књижевност за 2017.

"Казуо Ишигуро, који је у романима велике емотивне снаге открио амбис испод којег лежи илузоран осећај повезаности са светом" , наводи се у саопштењу Шведске академије.

Његова породица се преселила у Уједињено краљевство када је имао пет година. Дипломирао је енглески језик и филозофију на Универзитету у Кенту. Од када је објавио свој први роман Бледи поглед на брда 1982. бави се само писањем.

Теме којима се најчешће бави у својим делима су успомене, време и самообмана. Ово је нарочито приметно у његовом најпознатијем роману Остаци дана који је објављен 1989. године, када је добио награду Ман Букер. Радњу романа приповеда батлер Стивенс, присећајући се своје професије и изазова у раду за енглеског племића лорда Дарлингтона, који је био наклоњен нацистима, док истовремено говори о свом специфичном односу са колегиницом госпођом Кентон.

Објавио је осам романа од којих је последњи, до сада објављених, "Клара и Сунце" из 2021.године. У својој каснијој фази стваралаштва, Ишигуро почиње да инкорпорира елементе научне фантастике и дистопије у своја дела. Поред романа, бави се и писањем кратких прича и сценарија.

Џулијан Патрик Барнс (1946) је савремени британски писац, припадник постмодерног правца.

Џулијан Барнс рођен је у Енглеској, у Лестеру, 19. јануара 1946. године. Школовао се у Лондону од 1957. до 1964, а високо образовање из области савремених језика стекао је на Kолеџу Магдален у Оксфорду. Дипломирао је 1968, а потом је три године радио као лексикограф на Оксфордском речнику енглеског језика. Године 1977. почео је да ради као критичар и уредник књижевне рубрике у часописима Њу стејтсмен и Њу ривју. Писао је ТВ критику, прво за Њу стејтсмен, а затим за лондонски Обзервер. Писао је и крими романе под псеудонимом Ден Кавана.