CRNJANSKI - STVARNOST I ILUZIJA

Junaci romana Miloša Crnjanskog "Seobe", "Roman o Londonu" i "Kap španske krvi", koliko god različiti bili, žive u stvarnosti, deluju u njoj, ali su sastavni deo njihovog života i iluzije, taj nedostižni "beskrajni krug i u njemu zvezda".

Takvi su Vuk i Pavel Isakovič iz "Seoba", Rjepnin iz "Romana o Londonu" i Lola Montez iz "Kapi španske krvi".

Naravno, oni se razlikuju, Isakoviči i Rjepnin imaju mnogo više sličnosti između sebe nego što su svi oni slični plesačici Loli Montez koja je polovinom 19. veka zaludela bavarskog kralja i čitavu bavarsku državu, da bi na kraju, kada razum i interesi počnu da dominiraju, neslavno završila kao persona non grata, izmičući linču, prezrena i posramljena. Pa ipak, preživela je, a život ide dalje... Uvek ta pusta nada. 

Mora se, međutim, priznati da njene težnje i stremljenja jesu zanimljive i progresivne za ono vreme, ona je bila vesnik liberalnih reformi, i one su mogle da revolucionišu konzervativnu katoličku monarhiju. 

No, kao i kod ostalih junaka Crnjanskog, pa i kod samog pisca, karakter je čovekova sudbina i od njega se ne može pobeći. 

Pritom, ne treba zaboraviti jednu silu koja se kod ovog pisca uvek javlja, a to je "komedijant slučaj". On može promeniti stvari.

Može čovek da dosegne neslućene visine, slavu, ali isto tako sa tih visina može brzo pasti. 

San je ono što imaju Isakoviči, san pomalo nejasan i mutan, melanholičan, san koji ih pokreće, koji im ne da mira, san o nekom čudnom, nejasnom blaženstvu koje se u ovoj našoj dolini plača ne može ostvariti. I zato je samo pusta iluzija. 

I Rjepnin u "Romanu o Londonu" ima svoj san, svoj ponos, svoju "veličinu", pre svega u sopstvenim očima, i to je nešto od čega ne može i neće da odstupi.

Svi oni plaćaju cenu svojih iluzija, svojih seoba koje ne znače samo veliku seobu naroda, već, metaforično, stalnu, neprekidnu seobu tananih duševnih čestica i emocija, nemir i traganje kome nema kraja ni konca, jer "seoba je bilo i biće ih večno, smrti nema".

Previsoko postavljeni ciljevi, u ovoj našoj dolini plača, mogu samo da dovedu do razočaranja i gubljenja iluzija i snova. Do jedne opšte melanholije kojoj prethodi snažan melanholični nagoveštaj. A on, kada se sukobe tragični doživljaji sveta, dovodi do grotesknih momenata i životnih epizoda.

Sa ovim junacima, zavisno od našeg senzibiliteta, mi možemo biti na neki način solidarni, saosećati sa njima, ali kada se u sve to umeša naš kritički, racionalni sud - dobićemo objektivnu "presudu".

I Lola Montez u "Kapi španske krvi" ima svoj san, svoju iluziju, koju, onakva kakva je i kakva je u ljudskom rodu oduvek zapravo i bila, ne može biti ostvarena, pogotovu ako ostvarenja ometaju i strasti, želje, nagoni duboko usađeni u nas.

S jedne strane bez tih strasti ne bismo bili tako samosvojni i neponovljivi, tako kreativni i maštoviti, tako jedinstveni, a sa druge - oni nam ruše planove i velike snove.

I opet se vraćamo na misao da je karakter čovekova sudbina. 

Snovi o idealnom svetu i nedohvatnoj sreći uvek će ostati samo snovi. Bolno blaženstvo, melanholični doživljaj koji želi da se produži. I da samom sebi postane cilj. 

Kada ukratko pokušamo da uporedimo junake dva velika pisca - Andrića i Crnjanskog - možemo zaključiti da kod Andrića bol TRAJE u teskobi, dok se kod Crnjanskog on dopunjava i smenjuje melanholijom. 

Na kraju, kuda vodi to beskrajno traganje za blaženstvom, izvesnošću, mirom, smislom? Za istinom, pravdom, ljubavlju, moći? Postoji li skriveni put, prečica? Postoje li uopšte svi ovi pojmovi ili su i oni opet samo iluzije? 

 Možemo se seliti, seoba je bilo i biće ih, ali - kako pobeći od sebe?