IVO ANDRIĆ I PROTIVREČNOSTI LJUDSKE PRIRODE

Ivo Andrić je jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih pisaca, koji je svojom književnošću dotakao teme univerzalne za ljudsku egzistenciju.

Kroz svoja dela, Andrić se često bavio dualitetom i ambivalentnošću ljudske duše, sukobom i borbom između mračnih sila koje nanose bol ne samo drugima, već i sebi, na jednoj strani, i one gotovo čarobne svetlosti i tračka nade koji opstaju u antropološkom pesimizmu i sveprisutnoj tmini ljudske duše, na drugoj strani.

Andrićeva književnost je puna simbolike, koja ukazuje na tragičnu sudbinu ljudske egzistencije. Njegovi romani, kao što su "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Prokleta avlija", njegove pripovetke, eseji, pesme, lirski zapisi, govore o ljudima koji su zarobljeni u svojim sopstvenim ograničenjima i žude za nečim boljim i drugačijim, ali su osuđeni da žive u svetu gde se čini da je sve već određeno i gde je promena nemoguća. Ova osuđenost na egzistencijalnu patnju i bol koja ponekad razdire, je tema koju Andrić neprestano obrađuje i koja se ogleda u svim njegovim delima.

U Andrićevim delima, čovek se suočava sa svojom neminovnom tragičnom sudbinom i neostvarivošću svojih htenja i želja, što često dovodi do pustih nada i razdiranja duše. Ipak, Andrić ukazuje na čoveka kao jednu neponovljivu jedinku koja teži boljem, drugačijem, pa čak i savršenom. Iako je ljudska patnja neizbežna, Andrić naglašava da čovek treba da se bori protiv zla, pre svega u ljudskoj prirodi, i da umetnost i književnost imaju svoju ulogu u tome.

Andrić je svedok tragične ljudske egzistencije koja se stalno, u svim vremenima, i na svim nivoima moći ponavlja. On ukazuje na čoveka kao biće koje se nalazi u borbi između mraka i svetlosti, između duševnih bura koje razdiru i mira koji se spolja vidi, ali je samo privid. Andrić naglašava da čovekova borba protiv zla i patnje ne sme da se završi porazom, jer bi to značilo potpunu propast ljudske egzistencije.

U svojim delima, Andrić je izrazio duboku svest o dualitetu ljudske duše i o borbi između mraka i svetlosti. 

Andrićeva književnost govori o neostvarivosti ljudskih htenja i želja i o pustim nadama. U njegovim delima, susrećemo se sa dušama koje razdiru želje, htenja i strasti koje su nedostižne. Andrić je pokazao kako te nedostižne stvari uzrokuju bol, te kako saznanje o njihovoj nedostižnosti može da razdire dušu.

U svojim delima, Andrić govori i o miru koji se spolja vidi, a koji je samo privid. U dubini duše, vladaju bure koje niko drugi ne može da vidi. To su duševne borbe, unutrašnji sukobi između dobra i zla, svetlosti i tame. Andrić je svojim delima pokazao da je čovek osuđen na egzistencijalnu patnju i bol, ali da ipak postoji neophodnost borbe protiv zla, pre svega u ljudskoj prirodi.

Umetnost, a posebno književnost, ima veliku ulogu u borbi protiv zla. Ona je svedok tragične egzistencije čoveka, ali je i tračak svetlosti u sveprisutnoj tmini ljudske duše. Andrićeva književnost je upravo takva, ona nas suočava sa bolnim istinama o ljudskoj prirodi, ali nas istovremeno i podstiče da se borimo protiv zla.

Andrić je bio srpski i jugoslovenski nobelovac koji je svojom književnošću ostavio dubok trag u srpskoj i svetskoj književnosti. Njegova književnost je svojom tematikom i stilom uspela da prenese poruke o dualitetu ljudske duše, borbi između mraka i svetlosti, sveprisutnoj tragediji ljudske egzistencije i neophodnosti borbe protiv zla. Andrićeva književnost je podsetnik da čovek nikada ne sme da odustane od borbe za svetlost, a da je umetnost, posebno književnost, sa mostovima koje gradi, neophodan deo u toj borbi.