PRE 60 GODINA - govor Džona Stajnbeka na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1962. godine

"Vaša Veličanstva, Vaša Kraljevska Visočanstva, Min Vackra Fru (moja divna suprugo, prim. prev.), dame i gospodo.

Zahvaljujem se Švedskoj akademiji što je moj rad udostojila ove najveće počasti.

U mom srcu možda postoji sumnja da zaslužujem Nobelovu nagradu u odnosu na druge ljude od pera, a koje poštujem i uvažavam – ali neupitno je moje zadovoljstvo i ponos što imam ovu nagradu za sebe.

Uobičajeno je da primalac ove nagrade daje lični ili naučni komentar o prirodi i pravcu književnosti. U ovom trenutku, međutim, mislim da bi bilo dobro razmotriti visoke dužnosti i odgovornosti književnih stvaralaca.

Prestiž Nobelove nagrade i ovog mesta na kome stojim je toliki da imam potrebu, ne da cvilim poput zahvalnog i pomirljivog miša, već da ričem poput lava iz ponosa na svoju profesiju i na velike i dobre ljude koji su je kroz vekove praktikovali.

Književnost nije širilo bledo i izmučeno kritičarsko sveštenstvo pojući svoje litanije po praznim crkvama – niti je ovde u pitanju igra za osamljene izabranike, za prosjake sa limenim trubama očajnim zbog mršave ishrane.

Književnost je stara koliko i govor. Nastala je iz čovekove potrebe za njom i nije se promenila, osim što je postala potrebnija.

Skaldi, bardovi i pisci, oni nisu izolovani i isključivi. Od početka, njihovim funkcijama, njihovim zaduženjima, njihovim obavezama odlučivali su  o našoj vrsti.

Čovečanstvo je prolazilo kroz sivo i samotno vreme konfuzije. Moj veliki prethodnik, Vilijam Fokner, govorio je sa ovog mesta o tome kao o tragediji od sveopšteg straha koji je toliko dugo potiskivan da više nije bilo duhovnih problema, tako da se jedino konflikt ljudskog srca sa samim sobom činio vrednim pisanja.

Fokner je, više od većine ljudi, bio svestan ljudske snage kao i ljudskih slabosti. Znao je da su razumevanje i prevazilaženje straha veliki deo razloga zbog kojeg pisci postoje.

Ovo nije ništa novo. Drevni spisateljski ceh nije se promenio. Optuženi su za razotkrivanje mnogih teških grešaka i neuspeha, krčenje prolaza svetlosti u naš mrak, kao i za opasne snove u cilju boljitka.

Dalje, pisac je delegiran da objavi i slavi dokazanu čovekovu sposobnost za veliko srce i duh – za galantnost u porazu – za hrabrost, saosećanje i ljubav.

U beskrajnom ratu protiv slabosti i očaja, ovo su svetle zastavice nade i promena.

Smatram da pisac koji strastveno ne veruje u savršenstvo čoveka, nije posvećen, niti treba da ima članstvo u književnosti.

Trenutni univerzalni strah rezultat je naglog porasta našeg znanja i manipulacije određenim opasnim faktorima u fizičkom svetu.

Tačno je da druge faze razumevanja još nisu sustigle ovaj veliki korak, ali nema razloga pretpostavljati da ne mogu ili ga neće uhvatiti. Zapravo je piščeva odgovornost da se pobrine da do toga dođe.

Zbog dugačke, ponosne istorije čovečanstva u kojoj je ono čvrsto stajalo protiv prirodnih neprijatelja, ponekad pred gotovo sigurnim porazom i izumiranjem, bilo bi kukavički i glupo da napustimo teren uoči naše najveće potencijalne pobede.

Razumljivo, čitao sam život Alfreda Nobela – osamljenog čoveka, kažu knjige, promišljenog čoveka. Usavršio je oslobađanje eksplozivnih sila, sposobnih za stvaralačko dobro ili destruktivno zlo, ali koje nisu imale izbora kada njime nisu upravljali savest i prosuđivanje.

Nobel je video neke surove i krvave zloupotrebe svojih izuma. Možda je čak predvideo krajnji rezultat svog istraživanja – pristup krajnjem nasilju, konačnom uništenju. Neki kažu da je postao ciničan, ali ja u to ne verujem. Mislim da se trudio da stvori kontrolu, sigurnosni ventil. Mislim da ga je konačno pronašao samo u ljudskom umu i ljudskom duhu. Za mene je njegovo razmišljanje jasno naznačeno u kategorijama ovih nagrada.

One se daju za kontinuirano povećavanje znanja o ljudima ovog sveta – za razumevanje i komunikaciju, što su sve funkcije književnosti. I daju se za pokazivanje sposobnosti za postizanje mira – što je kulminacija svih ostalih.

Nepunih pedeset godina nakon njegove smrti, vrata prirode su postala otključana i ponuđen nam je strahovit teret izbora.

Uzurpirali smo mnoge moći koje smo nekada pripisivali Bogu.

U strahu i nespremnosti, preuzeli smo gospodaranje životom ili smrću čitavog sveta – svih živih bića.

Konačno, opasnost, i slava i izbor počivaju u čoveku. Ispit njegovog savršenstva je nadomak ruke.

Preuzimajući božansku moć, moramo u sebi potražiti odgovornost i mudrost za koju smo se nekada molili da je ima neko božanstvo.

Čovek je sam postao naša najveća opasnost i jedina nada.

Danas sveti Jovan apostol može biti i parafraziran…

Na kraju je Reč, a Reč je Čovek – i Reč je uz Čoveka".

Džon Stajnbek