Epoha Ronalda Regana

Merilin Monro sa Nensi i Ronaldom Reganom 1953. godine na rođendanskoj proslavi glumca Čarlsa Koberna.

Ronald Regan (1911 - 2004) će poziv glumca zameniti karijerom političara i postati 40. predsednik SAD. To će se desiti skoro 30 godina kasnije. Šef Bele kuće biće u dva mandata - od 1981. do 1989. godine.

Pre toga bio je guverner Kalifornije, a kao što je pomenuto, u mladosti je bio holivudski filmski glumac. Otuda poznanstva i dobra prijateljstva sa mnogima iz sveta sedme umetnosti. Njegovi dobri prijatelji bili su Din Martin, Džon Vejn, Frenk Sinatra, Klint Istvud... Jedno vreme, kao mlad čovek, bio je i radijski voditelj. Posle glumačkog poziva bio je portparol Dženeral elektrika i tu datiraju počeci bavljenja politikom. Zanimljivo je da je počeo kao član Demokratske stranke, a da je kasnije, zbog promena u politici i platformi ove partije, prešao u suparničku, Republikansku stranku. 

Novinarski i glumački poziv su, nesumnjivo, kada je bio predsednik SAD, doprineli njegovom velikom šarmu i vrlo otvorenom odnosu sa javnošću i medijima. Imao je sjajan medijski nastup, bio odličan govornik, zbog čega ga je deo medija zvao "veliki komunikator". Naravno, iako je tada bio najstariji američki predsednik u istoriji, bio je još uvek lep čovek,  pojava koja ostavlja utisak u svakom pogledu.

Nije izbegavao ni najnezgodnija pitanja i uvek je bio spreman da sa novinarima i javnošću podeli svoje stavove (čak i kad su u pitanju bile ozbiljne afere vlasti u koje on sam, kako će se ispostaviti, nije bio umešan) , da pokuša da dokaže njihovu ispravnost, pri čemu je to radio elegantno, pristojno, argumentovano, ubedljivo i ponekad vrlo duhovito, o čemu postoje video zapisi na internetu. Bio je jedan od poslednjih "političara od formata", što priznaju i oni koji se ne slažu sa njegovim političkim stavovima. Dobar političar nije onaj koga svi vole, kada je tako znači da nešto nije u redu sa slobodama i demokratijom, već onaj koji je spreman da svoje ideje i postupke brani i dokaže argumentima, pri čemu se ne obračunava sa protivnicima, već je spreman da ih sasluša i ponešto od njih i prihvati.

Inicijator je, zajedno sa svojim ekonomskim timom, jedne posebne ekonomske orijentacije, dominantne u kapitalističkom svetu osamdesetih i devedesetih godina, koja će po njemu dobiti ime "reganizam" (reganomike) . U Evropi će se slična orijentacija zvati "tačerizam" po tadašnjoj britanskoj premijerki Margaret Tačer. Ta orijentacija, oslonjena dobrim delom na jačanje privatnog sektora, kroz smanjenje poreza, kako bi se podstakao privredni rast, i smanjenje državnog intervencionizma, dakle manju javnu potrošnju, imala je, sa razlogom, dosta protivnika, i to sa poprilično jakim argumentima, ali stoji činjenica da je, što se tiče ekonomskog rasta, dala rezultate. Kao i kada je reč o tehnološkom napretku i vojnoj snazi Amerike. 

To opet ne znači da bi ista ekonomska politika u svakom vremenu dala iste rezultate. Svako vreme ima svoje karakteristike. I svako vreme treba da ima istaknute pojedince koji će, u tom vremenu, pronaći puteve za prevazilaženje zastoja i kriza. Papagajski ponavljati prevaziđene mantre, imitirati, prepisivati - nije originalno i ne donosi rezultate. "Ne stavlja se novo vino u mešine stare" - kaže jedna poslovica. Regan je, u svoje vreme, sa svojom ekipom i potezima bio nov, revolucionaran u nekim segmentima, uneo je kreativne novine, slagali se mi sa tim ili ne. Današnji epigoni, u raznim delovima sveta, hteli bi da ništa kreativno ne doprinesu, da bez ideja prepišu neko što je neko davno primenio, i da posle za sebe pribave slavu i priznanja zbog velikih stvari koje nisu uradili. Ne biva. Istorija ih neće registrovati. Za istoriju su potrebni vizija, šmek, dar za rukovođenje, upravljanje, harizma, a ne samo da budemo dobri đaci. 

Kao što ni teorija Džefrija Saksa s početka devedestih o bivšim socijalističkim privredama, sadržana u rečenici - "Privatizovati, privatizovati, i opet - privatizovati" - nije svuda dala iste rezultate. Važno je vreme u kome se nešto radi i važne su okolnosti, uslovi u kojima se radi. 

Zbog ekonomskih poteza i konzervativnih stavova u politici - "konzervativna revolucija" (on je bio iz Republikanske partije) dosta je kritikovan od liberalne javnosti, nekad su korišćeni vrlo grubi izrazi, nekad je svrstavan u krajnju desnicu - što on nije bio - ali nije bilo progona političkih protivnika i "lova na veštice". Poštovane su demokratske institucije i demokratija ipak nije bila ugrožena. 

Može se reći da se na unutrašnjem planu dosledno zalagao za tradicionalne i porodične vrednosti, koje je trebalo obnoviti, u čemu je imao podršku većine Amerikanaca. Takođe je proklamovao rat protiv droge, ali je taj rat, na kraći rok, veoma teško dobiti. 

Preživeo je pokušaj atentata, i dobio bitku sa kancerom debelog creva.

Značajni su njegovi rezultati u spoljnoj politici - od sporazuma o ograničavanju nuklearnog naoružanja do početka rušenja "gvozdene zavese" u Evropi.

Istorija beleži da je, kod većine Amerikanaca, ostao upamćen kao jedan od omiljenijih predsednika.