NOBELOVAC KAZUO IŠIGURO

Kazuo Išiguro (1954) engleski je romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča, japanskog porekla. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 2017. 

Kazuo Išiguro  je  "u romanima velike emotivne snage otkrio  ambis ispod našeg iluzornog osećanja povezanosti sa svetom" , navodi se u saopštenju Švedske akademije.

Njegova porodica se preselila u Ujedinjeno Kraljevstvo kada je imao pet godina. Diplomirao je engleski jezik i filozofiju na Univerzitetu u Kentu. Od kada je objavio svoj prvi roman Bledi obrisi brda 1982. bavi se samo pisanjem. Teme kojima se najčešće bavi u svojim delima su uspomene, vreme i samoobmana. Ovo je naročito primetno u njegovom najpoznatijem romanu Ostaci dana koji je objavljen 1989. godine, kada je dobio nagradu Man Buker. Radnju romana pripoveda batler Stivens, prisećajući se svoje profesije i izazova u radu za engleskog plemića lorda Darlingtona, koji je bio naklonjen nacistima, dok istovremeno govori o svom specifičnom odnosu sa koleginicom gospođom Kenton.

Objavio je osam romana od kojih je poslednji "Klara i Sunce" iz 2021.godine. U svojoj kasnijoj fazi stvaralaštva, Išiguro će inkorporirati i elemente naučne fantastike i distopije u svoja dela. Pored romana, bavi se  pisanjem kratkih priča 

Romani

"Bledi obrisi brda", 1982.godina

"Slikar prolaznog sveta", 1986.godina

"Ostaci dana"(snimljen je istoimeni film), 1989.godina

"Bez utehe", 1995.godina

"Ne daj mi nikada da odem", 2005.godina

"Nokturna", 2009.godina

"Zakopani džin", 2015.godina

"Klara i sunce", 2021.godina

Izvor:  Vikipedija

Evo malog izvoda iz njegovog Nobelovog predavanja  "Jedno veče u 20. veku, i drugi mali napreci" :

"... I tako stižemo do sadašnjosti. Nedavno sam se probudio sa saznanjem da već nekoliko godina živim pod staklenim zvonom. Da sam propustio da primetim frustraciju i strahove mnogih oko sebe. Shvatio sam da je moj svet, civilizovan, stimulativan prostor ispunjen ironičnim ljudima liberalnih umova, ustvari mnogo manji nego što sam mislio. Godina 2016. je bila godina neočekivanih i za mene depresivnih političkih događaja u Evropi i Americi, godina gnusnih terorističkih činova širom sveta, i naterala me je da prihvatim da je nezaustavljiv napredak liberalno-humanističkih vrednosti koji sam od detinjstva uzimao zdravo za gotovo možda bio samo iluzija.

Pripadam generaciji koja je sklona optimizmu, i zašto ne bi bila? Posmatrali smo svoje pretke kako uspešno transformišu Evropu iz prostora na kojem vladaju totalitarni režimi, genocid i istorijski nezapamćen pokolj u region kojem mnogi zavide na liberalnim demokratijama koje žive u prijateljstvu, praktično bez granica. Posmatrali smo kako se stara kolonijalna carstva urušavaju širom sveta, zajedno sa gnusnim pretpostavkama na kojima su izgrađena. Bili smo svedoci značajnih napredaka na polju prava žena, prava homoseksualaca, i borbi protiv rasizma na nekoliko frontova. Odrasli smo uz veliki ideološki i vojni sukob između kapitalizma i komunizma, i svedočili smo onome što smo mnogi smatrali srećnim krajem.

Ali, sada, kada se osvrnem, doba od pada Berlinskog zida deluje mi kao period samozadovoljstva i propuštenih prilika. Ogromnim nejednakostima u bogatstvu i mogućnostima između nacija i unutar nacija dozvoljeno je da bujaju. Katastrofalna invazija Iraka 2003. godine i duge godine tokom kojih su politike štednje nametane običnim ljudima nakon skandaloznog ekonomskog kraha 2008. naročito su nas dovele do sadašnjosti u kojoj se razmnožavaju ideologije ekstremne desnice i plemenskog nacionalizma. Rasizam je još jednom u porastu, kako u svojim tradicionalnim oblicima, tako i u svojim modernizovanim, bolje prodavanim verzijama, miče se ispod naših civilizovanih ulica kao čudovište koje se budi iz sna. Za sada deluje kao da nam nedostaje napredan ideal koji nas može ujediniti. Umesto toga, čak i u bogatim demokratijama Zapada, delimo se u suprotstavljene kampove iz kojih se gorko takmičimo jedni protiv drugih za sredstva i moć.

A iza ugla – ili smo već zašli za taj ugao? – leže izazovi koje postavljaju neverovatni naučni, tehnološki i medicinski napreci. Nove genetičke tehnologije, poput CRISPR tehnologije za editovanje genoma, i napredak na poljima veštačke inteligencije i robotike donose nam neverovatne mogućnosti koje spasavaju živote, ali takođe stvaraju i okrutne meritokratije koje podsećaju na aparthejd, masovnu nezaposlenost, čak i među onima koji pripadaju trenutnim profesionalnim elitama. 

Stojim ovde u svojim šezdesetima, trljam oči i pokušavam da nazrem obrise, tamo negde u magli, ovog sveta koji do juče nisam ni slutio da postoji. Mogu li ja, umoran pisac iz jedne intelektualno izmorene generacije, sada da pronađem energiju da osmotrim ovo nepoznato mesto? Posedujem li još ono nešto što može pružiti neku perspektivu, što može dodati slojeve emocija raspravama, bitkama i ratovima koji će uslediti dok se društva bore da se prilagode ogromnim promenama?

Moraću da nastavim dalje najbolje što umem. Jer i dalje verujem da je književnost značajna, i da će postati još značajnija dok se suočavamo sa ovim izazovima. Ali, očekivaću od pisaca mlađe generacije da nas nadahnu i vode. Ovo je njihovo doba, i oni će posedovati znanje i instinkt koji će meni nedostajati. U oblastima književnosti, filma, televizije i pozorišta, vidim danas hrabre, uzbudljive talente: žene i muškarce u četrdesetima, tridesetima i dvadesetima. Stoga sam optimista. Zašto ne bih bio?

Ali, dozvolite mi da završim jednom molbom – mojom takoreći Nobelovom molbom! Teško je ispraviti sva zla ovog sveta, ali hajde da makar razmislimo o tome kako možemo da uredimo naš mali svet, ovaj svet „književnosti”, gde čitamo, pišemo, objavljujemo, preporučujemo, odričemo se i dodeljujemo nagrade knjigama. Ukoliko želimo da odigramo važnu ulogu u ovoj nesigurnoj budućnosti, ukoliko želimo da izvučemo najbolje iz pisaca današnjice i sutrašnjice, verujem da moramo biti raznolikiji. U dva posebna smisla.

Prvo, moramo proširiti naš zajednički književni svet kako bi uključio još mnoge glasove koji se nalaze izvan zone komfora nas koji pripadamo elitnim kulturama prvog sveta. Moramo energičnije da tragamo za skrivenim blagom iz književnih kultura koje su nam ostale nepoznate, bilo da ti pisci žive u udaljenim zemljama, ili unutar naših zajednica. Drugo, moramo se pažljivo postarati da granice onoga što smatramo dobrom književnošću ne odredimo previše usko ili konzervativno. Sledeća generacija će imati različite, nove i ponekad zbunjujuće načine da ispriča važne i neverovatne priče. Moramo otvoriti svoje umove ka njima, posebno u smislu žanra i forme, kako bismo mogli da negujemo i slavimo najbolje među njima. U doba opasnog raskola, moramo slušati. Dobro pisanje i dobro čitanje razbiće barijere. Možda čak nađemo i novu misao, veliku ljudsku viziju, oko koje bismo se okupili..."