DECA

Ovih dana kod nas se dosta govori o slučaju iz Trstenika u kome je jedna profesorka bila povređena, fizički i psihički, jer su joj učenici koji su nadomak punoletstva izmakli stolicu na koju je trebalo da sedne, sve to snimili i stavili na youtube kako bi se veoma brojni auditorijum smejao ovoj "dogodovštini". I smejao se, bez imalo stida, a pouzdano znam da taj auditorijum nisu činila samo "deca" (diskutabilno je da li neko ko ima 17 godina, u današnje vreme, može da se nazove detetom). Profesorka je pretrpela veliki stres, bila je izložena napadu, ponižena je i povređena, a posledice toga će dugo trajati. 

Taj slučaj nije bio usamljen. Stalno čujemo istinite priče o incidentima u kojima je, i toga je bilo, nastavnicima bio ugrožen čak i goli život. Šta reći ako učenica na svoju nastavnicu nasrne nožem? Nezaboravna je i za dugo pamćenje slika nemoćne i nezaštićene nastavnice od pre neku godinu, ona je, nemajući drugi način da se odbrani pred grupom nasrtljivih huligana koji su krenuli u obračun sa njom, ispred sebe isturila - dnevnik. Sa bolnom grimasom na licu i suzama u očima.

Takvih je događaja mnogo. I previše. Potpuno je, po mom dubokom uverenju, deplasirano i tragikomično posle svega toga raspravljati o dubljim uzrocima ovakvog ponašanja. To je kao da kuća gori, a mi sedimo u njoj i u dilemi smo da li da je napustimo ili ne, jer postoji mogućnost da će požar možda stati. Stoga me užasava kada neko u nekoj tv emisiji postavi pitanje - možda kazne ipak nisu najbolje rešenje? 

Dokle više takva pitanja?

Zakonska rešenja omogućila su da se kažnjavanje besprizornih učenika maksimalno relativizuje, da izricanje kazne zahteva beskrajno administriranje i niz postupaka koji, u krajnjoj liniji, vode ka razvodnjavanju i neizricanju ne samo adekvatne već, u nekim slučajevima, nikakve kazne. Savremena pedagogija uvek se poziva u pomoć kada je u pitanju opravdavanje takvog (ne) činjenja. I stalna argumentacija - e, dragi moji, mi živimo u 21. veku, današnja deca nisu ono što smo mi nekada bili, a svakako se mnogo razlikuju od dece od pre 50 i više godina. Prema njima se moramo ophoditi dijametralno drugačije. Zaboravljaju se, pritom, biološke i psihološke univerzalne konstante dečjeg ponašanja, pogotovu u tinejdžerskom dobu.

Sa takvim "savremenim" odnosom, koji je najvećim delom nametnut nastavnicima, došlo se do toga da je kvalitet znanja u našem obrazovanju generalno veoma loš, što pokazuje i niz međunarodnih provera prethodnih godina (neko će odmah reći - e nije, prošle godine nije bilo baš tako - no, kazaćemo, jedna lasta ne čini proleće, uostalom ta provera nije obuhvatila sve, a nije ni veliki broj đaka), što uostalom pokazuju rezultati završnih ispita i niz drugih provera znanja, na raznim nivoima. Sami nastavnici slažu se sa tim. Ali su nemoćni da bilo šta učine. 

Kriterijum ocenjivanja, koji takođe nisu nastavnici izmislili i ustanovili, jeste sve "blaži", zapravo vrlo problematičan i veoma štetan na duge staze. Znanje - loše, a iz škola izlazi ogroman broj vukovaca, nema slabijeg uspeha od vrlo dobrog! Štancovanje odlikaša.

Dešava se da u peti razred, zbog neponavljanja u prve četiri godine školovanja, dođu potpuno nepismeni učenici. Bukvalno ne znaju da čitaju i pišu! Što se čitanja i pisanja tiče, ni kod većine ostalih to u osnovnoj školi nije sjajno. Ne znaju se, takođe, osnovne računske operacije! I tako - svi upišu srednju školu sa vrlo dobrim ili odličnim uspehom. Bez elementarnog znanja!

Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja "zaboravilo" se da je to za nastavnika dodatni posao, a svaki dodatni posao morao bi da se plati. Zaboravilo se i to da nastavnici nemaju diplomu Defektološkog fakulteta.

Govoriti o disciplini i poštovanju nastavnika i vaspitača sa svim nemilim događajima kojima smo gotovo svakodnevno zasuti, nema nikakvog smisla. Svima je, čak i onima koji sa školstvom nemaju nikakve veze, poznata situacija.

Postoje u Americi i verovatno nekim drugim razvijenim zapadnim zemljama  tzv. "javne škole" gde je moguće registrovati slične incidente i gde ima mnogo besprizornih učenika. Znamo to jer smo možda bili, imamo rodbinu, a znamo i iz filmova. No, diplome takvih škola vrlo malo vrede. U nekim drugim školama tamo, koje naravno nešto i koštaju, diplome vrede, ali se strogo mora poštovati disciplinski kodeks. I nivo znanja je neuporedivo veći.

E sad, naša platežna moć je takva da ogromna većina roditelja ne bi mogla da izdvoji novac za školovanje deteta. Zato smo, zbog siromaštva, prinuđeni da se držimo državnog školstva. Koje je nekada u ovoj zemlji bilo veoma jako i uzorno. Devalviralo je, najmanje krivicom nastavnika. Drugim rečima, sve se više približava tom modelu "javnih pučkih škola" čije diplome nisu cenjene. Zapravo, modelu po kome je najvažnije da deca, dok su im roditelji na poslu, imaju gde da provode vreme. Pa ako im se dopadne, mogu malo i da se iživljavaju na nastavnicima, da im bude interesantnije. Znanje i nije toliko važno. Nastavnici tu dođu kao kućne pomoćnice. Samo što kućne pomoćnice, u razvijenim zemljama, za takav posao zarađuju mnogo više od naših nastavnika. Od tih naših nastavnika se, verovatno još jedino od njih, očekuje da svoj posao rade "iz ljubavi i posvećeno". I džabe.

Sa ličnim primanjima koja su na samom dnu budžetskih korisnika. Ispod državnog proseka. Za one koji počinju - značajno ispod, dok se nastavnik sa 30 godina radnog staža i fakultetskom diplomom približio ovom proseku, ali ga ne dostiže. I to svi znaju. A živimo u vremenu kada se vrednosni sistem radikalno promenio. Da ne budemo licemerni demagozi - živimo u vremenu kada je važno, ako ne i najvažnije, koliko para imaš. I u skladu sa tim te ljudi poštuju. Ako "kuče nema za šta da te ujede" - pa neće te ni poštovati! I tu se sve završava. Nema više onoga - važno je da si "laf u srcu". Meni lično je žao što se taj nekadašnji vrednosni sistem toliko promenio, imao je nešto moćno i produhovljeno u sebi. Ali se promenio i ne možemo ga, bar ne tako skoro, vratiti.

Zato se današnji nastavnici suočavaju sa ogromnim nepoštovanjem. Učenika i roditelja. Odatle sve počinje. Ništa tu neće mnogo pomoći dodela "statusa službenog lica". Kozmetika. Potrebno je promeniti status, ali pre svega onaj finansijski. On će vratiti samopouzdanje, poštovanje i samopoštovanje.

A to znači - ne beznačajnih 7 posto povećanja plate od nove godine koje je inflacija već odavno pojela, već najmanje 50 posto veći iznos od ovoga danas. Da budemo pošteni - ni takvo povećanje ne bi prosvetare približilo bolje plaćenim budžetskim korisnicima. Da ne govorimo o agencijama... 

Neko bi na ovom mestu rekao - ćuti, ne talasaj mnogo, vidiš kakvo je vreme, začas možeš da ostaneš i bez te crkavice, šta ćeš onda, crni sine? Verovatno bi najbolji odgovor bio - da, ali dokle više to ćutanje? Pa valjda taj govor koji je jedino čoveku od svih živih bića darovan nečemu služi? A da u ćutanju ipak nije sigurnost uverio nas je i Andrićev vezir Jusuf koji je i ovu rečenicu obrisao. 

I da se vratimo na početak priče. Dogodilo se nešto što zaslužuje kaznu. Treba poštovati sadašnju zakonsku proceduru, tu nema dileme. Ali, možda na tom nivou, zakona i pravilnika, treba razmisliti o pojednostavljenju izricanja kazni. Da se tu nešto, u najkraće vreme, promeni. Kako se ne bi desilo da cela kuća izgori, a mi i ne pokušamo da iz nje izađemo.