Четрдесет година "Маратонаца" и "Балканског шпијуна"
Оно што на сцени или на платну изгледа као комедија, у стварном животу може бити трагичније од трагедије. Ова мисао ми се, не знам зашто, намеће када, 40 година после премијера филмова "Маратонци трче почасни круг" и "Балкански шпијун" (оба рађена по драмама Душана Ковачевића) помислим на њих.
И један и други филм су својевремено пунили биоскопске сале, били веома популарни, а касније, сваки на свој начин, постали култна остварења домаће кинематографије. Са духовитим репликама које су постале део свакодневице.
Шта је оно што данас може да нас привуче, нас који смо их гледали неколико пута и оне који би то да учине први пут?
Када су настали углавном су у широј јавности били тумачени као уметнички, драмски рефлекс југословенске кризе и не само кризе већ и крупних друштвених и индивидуалних аномалија у тој некадашњој држави. Наравно, политичке алузије нису могле да се занемаре, оба филма у том првом слоју и првим емоционалним, па и рационалним, реакцијама носе јасну политичку поруку и оштру критичко-сатиричну ноту. То је нешто што је било видљиво, како би се рекло, из авиона. Опет не као вид памфлетске критике, већ оне која је заоденута занатским и уметничким рухом. Али, видљиве, јасно уочљиве. Но, када бисмо се задржали само на томе, филмови свакако не би дуго трајали (а чињеница је да трају) јер оно што је у том, пре свега политичком, смислу тада било актуелно одавно то више није. Не треба у том смислу да нас заварају ни изјаве и објашњења аутора драме "Маратонци трче почасни круг", а које имају политичку конотацију, јер аутор није у обавези да тумачи своје дело и често има право да нам не открије све карте, да нам понуди само део одговора или чак и да нас, ако смо површни, завара. Велики Хичкок био је одличан пример за то.
Неки проницљивији тумачи су у обе драме уочили нешто што би, условно, могло да се зове "у драму упакована студија менталитета". То би могло да објасни век трајања, јер менталитет није нешто што се мења са политичким системом. Но менталитет је омеђен историјским и географским одредницама, везан је за одређени простор и, с тим у вези, оно што је карактеристика тог простора не може бити пријемчиво људима на другом простору. А филм "Балкански шпијун" добио је награде и на међународним фестивалима, у простору прилично удаљеном од овог нашег.
Биће, дакле, да у оба филма постоји нешто што је универзалније од политичке и критике менталитета, нека димензија која се отвара независно од простора и протока времена. Нешто што је много озбиљније и, да употребим и тај израз у данашњем значењу те речи, трагичније од црнохуморне комедије и сатире.
Не можемо се отети утиску да је свет у коме живимо прилично далеко од утопијских визија прошлог века о научном и технолошком напретку као важном услову за срећу, о крају историје, о друштвеним и политичким системима који су, иако несавршени, најбољи могући до сада, о напретку цивилизације која хуманизује људско друштво и појединце, о материјалном благостању и духовном блаженству, о друштвеној хармонији, о вредностима које напредак цивилизације доноси, најпосле, али што је свакако веома важно, о расподели добара која се стварају... О богатству и моћи и спречавању њихове злоупотребе... Рекло би се да бисмо свим овим питањима могли да приступимо са великом дозом ироније, сарказма и цинизма. Често у стилу некад популарног стрипа који се звао Алан Форд. Ми смо овде само делић великог света, али некад делић показује аномалије целине. Јер ако свет, бар онај коме припадамо, функционише као нека врста организма, у коме, као у сваком организму, не мора све увек да буде хармонично, онда је могуће да аномалије и болести једног делића указују на крупнији проблем, а то је да са организмом нешто није у реду.
То ће рећи да је веома далеко од било каквог идеала ако смрт човека постане профитабилан бизнис и ако се, на конто те смрти, гомилају огромна богатства. Било на којој страни. Свет "Маратонаца" је микросвет, али где је граница када то "микро" постаје "макро"? Не у значењу сводника, мада и тога има, већ у смислу - када мало постаје велико? Глобално.
Механизми контроле појединаца данас свакако су врло далеко од метода Илије Чворовића из "Балканског шпијуна", али је суштина иста. Мали, уплашени људи, чак и без икакве принуде, постају "контролори" и уверени су у исправност својих поступака јер их на то тера страх који сам друштвени механизам, попут Павловљевих условних рефлекса, производи.
Они себе убеђују да чине добро дело, да су
у питању виши интереси и опште добро, али у основи њихових поступака налази се само СТРАХ. Неко би рекао - е није, у питању је пре свега лични интерес. Односно веровање да ће се он остварити. Но, кад се дубље загребе, види се то кристално јасно, и тај лични интерес мотивисан је опет свеприсутним страхом. Јер увек постоји оно - можда нешто добијем, а можда и не, али сам бар учинио што је до мене и нико ништа не може да ми пребаци, да ме окриви, да ме... Није чак толико ни важно да ли су ти "контролори" професионални апаратчици система или обични људи. Није важно ни то да ли се то чини софистицирано, компјутерски, уз најсавременија средства или је напросто праћење, потказивање, материјална, здравствена или било која друга штета - ефекат је исти. А то је да се појединцима који се разликују, који се не уклапају у миље, који одскачу, који по самој логици невидљивог друштвеног механизма представљају потенцијалну опасност, иако никога не угрожавају појединачно - што је могуће више упропасти живот. Најпосле, да се елиминишу. Њихова кривица је - критичан однос према стварности и тражење алтернативе. Најчешће ипак нуђење логичних одговора за превазилажење аномалија. То неком не одговара, али још више од тога - не одговара успостављеном механизму. Јер механизам и није створен да буде логичан. Неко би овде рекао - него да некима буде од користи.
И где је сад ту Илија Чворовић? Можемо ли да оптужимо овог бедног, уплашеног, малог човека што чини велику штету? Можемо ли да га преобратимо? Да га освестимо, да му исправимо кичму? Како каже она песма Шарла акробате из осамдесетих: "Мали човек жели преко црте, преко црте жели али не сме, њега гуше прописане норме, мали човек жели преко црте..."
Можда можемо. Али се пре тога треба одбранити.
Шарло акробата: "Мали човек (жели преко црте)"
Дела Душана Ковачевића на филму:
Коментари
Постави коментар