ROMANI TOMASA MANA

Tomas Man (1875 - 1955) je bio veliki nemački književnik i jedan od najvećih svetskih pisaca 20. veka. Osim po svojim delima, pre svega pripovetkama i romanima, ali i esejima i autobiografskoj prozi, Man će ostati zauvek upamćen i po političkom angažmanu koji je bio beskompromisno na strani pravde i ljudskosti, a protiv totalitarizma i rasizma. Naime, u vreme nacizma u Nemačkoj, Tomas Man je sa porodicom izbegao u SAD gde će zauvek ostati zabeležena njegova rečenica u trenutku kad je stupio na američko tle: "Nemačka kultura je tamo gde sam ja!" U Americi je takođe vodio i kreirao jednu radio emisiju koja je, uz pomoć engleskog radija, mogla da se čuje i u Nemačkoj. U toj emisiji iznosio je svoje stavove o Hitleru i nacizmu kao o nečem krajnje nakaznom i stranom ljudskom rodu.

Tomas Man se u književnosti javio vrlo rano, još kao gimnazijalac, a njegovo prvo veliko mladalačko delo biće obiman roman-istorija jedne porodice - "Budenbrokovi". To je svakako vredno ostvarenje i, kako kažu, glavni razlog zbog kojeg je Tomas Man 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali je takođe sigurno da nije najbolje Manovo delo.

Za prvi, mladalački, period Manovog stvaralaštva značajne su pripovetke, "Tonio Kreger" i "Smrt u Veneciji" pre svih. U njima će se postaviti ključna pitanja koja će i kasnije biti Manove preokupacije, a jedno od glavnih jeste odnos umetnosti i života. U tom periodu pojaviće se i roman "Kraljevsko visočanstvo".

Zreli period Manovog stvaralaštva obeležiće njegov najbolji roman - "Čarobni breg" (1924), kompleksno i složeno delo u kome je, osim ljudi, jedan od junaka i vreme. Priča o sanatorijumu u kome se našao Hans Kastorp (inženjer koji, kada stupa u lečilište, ima samo 23 godine i tu dobija svoje "učitelje") zapravo je inspirisana Manovom životnom pričom, jer je i sam boravio u sličnoj poseti svojoj ženi, Katji. To je višeslojan roman koji se može proučavati iz više ravni, jedna od njih je psihološka, druga sociološka, treća filozofska, četvrta politička, zatim egzistencijalna, istorijska, simbolička... Ima i elemenata ljubavne priče (Hans Kastorp i gospođa Šoša). Egzotična pojava g-đe Šoša, njen mačji hod, kose istočnjačke oči, predivne ruke, zajedno sa manirima kao što su lupanje vratima, pravljenje kuglica od hleba, povijeno držanje kičme, grickanje noktiju, fasciniraju mladog Hansa Kastorpa.

I ostale manire, životne poglede, i privlačnost koju g-đa Šoša ima za Hansa Kastorpa objasniće Tomas Man njenom nemarnošću i slobodom koju joj daje bolest, kako ona sama objašnjava svoje nekonvencionalno ponašanje i svoj pogled na svet.

Ova lepa žena ima i vaspitnu ulogu, jedan je od Kastorpovih učitelja, uz njenu pomoć on postaje svestan romantičnog dela svoje prirode. Za onaj intelektualni deo borbe za Kastorpovu dušu zaduženi su Setembrini, Nafta i Peperkorn.

Roman karakterišu kontrasti koji se javljaju na gotovo svim nivoima i pitanja na koja nam autor neće ponuditi definitivne odgovore. Metaforična je slika evropskog sveta s početka 20.veka, a s obzirom na dijaloge Setembrinija i Nafte, dva junaka ovog romana, budi intelektualnu radoznalost i predstavlja značajan intelektualni izazov. Jezuitizam ili humanizam - samo je jedno od pitanja za koje smo i danas zainteresovani.

Kasniji period stvaralaštva Tomasa Mana u najvećoj meri obeležiće romani "Josif i njegova braća", "Lota u Vajmaru", "Izabranik" i intelektualno pregnantan roman "Doktor Faustus" u kome je pitanje odnosa umetnika i umetnosti prema životu jedno od mnogih, kao što su i pitanja bolesti i zdravlja, dekadencije i modernosti, ljudskog i božanskog... Ovaj roman, priča o muzičaru, kompozitoru-geniju Adrijanu Leverkinu, osim visoke umetničke ima i istorijsku vrednost i univerzalnost mita. To je i neka vrsta alegorije (prožete nihilizmom) nemačkog pada tridesetih godina prošlog veka. Preuzevši legendu o Faustu i prodaji duše đavolu, koja je, naravno, postojala i pre Getea, Tomas Man će nam, posredstvom pripovedača Cajtbloma, Leverkinovog prijatelja, ispričati priču o geniju i kobi, o filozofskim dilemama i muzičkim eksperimentima, o grehu, želji, strasti i slomu. Neki će proučavaoci u Adrijanu Leverkinu naći delove biografije filozofa Ničea, naslanjajući se na jedan Manov esej, ali se njih dvojica svakako ne mogu poistovetiti, mada je ista bila bolest od koje su bolovali i koja ih je dovela do potpunog rastrojstva, najposle smrti. Kompleksan i "težak" roman koji u nekim delovima traži ozbiljno muzičko (atonalnost, dodekafonska tehnika komponovanja, tonski nizovi, opus Arnolda Šenberga, austrijskog kompozitora jevrejskog porekla) , i ne samo muzičko, već i filozofsko, istorijsko, književno, sveobuhvatno umetničko, psihološko, pa i medicinsko predznanje. Što se sve sliva u narativne tokove kompoziciono uslovljene razvitkom, kulminacijom, padom i ludilom obolelog muzičkog genija.

Manov poslednji roman, "Ispovesti varalice Feliksa Krula", nažalost nije završen iako je pisac na njemu najduže radio (od 1910. do 1954) i stalno mu se vraćao napominjući da je to njegov najdraži roman. On se razlikuje od Manovih ostalih dela, u prvom redu jer nema karakterističnog intelektualizma, što ne znači da nema misaonosti. Naprotiv. Feliks Krul jeste varalica, ali vrlo neobična i na svoj način neodoljiva. Nema ni piscu svojstvenog dualizma umetnik - građanin, jer Krul je više model nego umetnik. Mada u sebi nosi nešto umetničko.

Tomas Man izvršio je veliki uticaj na druge stvaraoce, baš kao što je i on bio otvoren za uticaje drugih pisaca. Na Mana su uticali Gete, Niče, Dostojevski, Šopenhauer, Frojd dok je njegov uticaj vidljiv u delima Hermana Hesea, Franca Kafke, Hajnriha Bela, Jukia Mišime, Orhana Pamuka...

Citati:

Pisac je neko kome je pisanje teže nego drugim ljudima.

"Eseji"

"Ljubav, a ne razum, jača je od smrti".

"Čarobni breg"

"Tolerancija postaje zločin kada se primeni na zlo".

"Čarobni breg"

"U knjigama nikada ne nalazimo ništa osim sebe. Čudno, to nam uvek pričinjava veliko zadovoljstvo, a za autora kažemo da je genije".

"Smeh je sunčev zrak duše".

"Čarobni breg"

"Samoća proizvodi originalnost, smelu i zadivljujuću lepotu, poeziju. Ali, samoća takođe proizvodi perverznost, nesrazmerno, apsurdno i zabranjeno" .

"Smrt u Veneciji i druge priče"