Nobelovac Abdulrazak Gurna

Abdulrazak Gurna (1948), dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2021, britanski je akademik, univerzitetski profesor i pisac, rođen u Tanzaniji. Imigrirao je u Veliku Britaniju kao izbeglica tokom Zanzibarske revolucije. Autor je deset romana, među kojima su najznačajniji "Raj" , "Pored mora" , "Napuštanje" i "Život posle života" . Gurna se u svojim delima bavi temama egzila, pripadnosti, kolonijalizma i prekršenih obećanja vlasti.

Njegov roman "Raj" (1994) ušao je u uži izbor za Bukerovu i Vitbredovu nagradu. Romani "Dezerter" (2005) i "Pored mora" (2001), bili su na široj listi za Buker i u užem izboru za Književnu nagradu Los Anđeles Tajmsa. Gurna je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2021. godine za „beskompromisan i saosećajan prodor u efekte kolonijalizma i sudbine izbeglica u jazu između kultura i kontinenata“. Radi kao profesor emeritus engleske i postkolonijalne književnosti na Univerzitetu u Kentu.

Abdulrazak Gurna je rođen 20. decembra 1948. godine u Sultanatu Zanzibar, koji je sada deo današnje Tanzanije. Napustio je ostrvo sa 18 godina, nakon svrgavanja vladajuće arapske elite tokom Zanzibarske revolucije, i kao izbeglica stigao u Englesku 1968. godine. Arapskog je porekla, a njegov otac bio je biznismen koji je emigrirao iz Jemena. Gurna je rekao: „Došao sam u Englesku kada reči, kao što su tražilac azila, nisu bile sasvim iste – više ljudi se bori i beži iz terorističkih država.“

Počeo je da studira na Krajst Čerč Univerzitetu u Kenterberiju (Canterbury Christ Church University), čije je diplome u to vreme dodeljivao Univerzitet u Londonu. Zatim je prešao na Univerzitet u Kentu, gde je doktorirao 1982. godine, sa tezom pod naslovom "Kriterijumi u kritici zapadnoafričke fikcije" .

Od 1980. do 1983. godine Gurna je predavao na Bajero Univerzitetu u Kanou, u Nigeriji. Potom je postao profesor engleske i postkolonijalne književnosti na Univerzitetu u Kentu, gde je predavao do penzionisanja 2017. godine. Sada je univerzitetski profesor emeritus engleske i postkolonijalne književnosti.

Iako je kritika pozitivno ocenila Gurnine romane, oni nisu bili komercijalno uspešni i nisu objavljeni van Ujedinjenog Kraljevstva. Nakon što mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost 2021. godine, izdavači su se borili da održe korak sa porastom potražnje za njegovim delom.

Pored njegovog rada na Univerzitetu, Gurna se bavi i pisanjem. Autor je mnogih kratkih priča, eseja i deset romana.

Iako mu je prvi jezik svahili, koristi engleski kao svoj književni jezik. Međutim, integriše delove svahilija, arapskog i nemačkog u većinu svojih dela.

Gurna je počeo da piše iz nostalgije za domom. Počeo je sa zapisivanjem misli u dnevnik, koje su se pretvorile u duža razmišljanja o domu, da bi na kraju prerasle u pisanje izmišljenih priča o drugim ljudima. Ovo je stvorilo naviku da se pisanje koristi kao sredstvo za razumevanje i beleženje njegovog iskustva izbeglice, života u drugoj zemlji i osećaja raseljenja. Ove početne priče su na kraju postale Gurnin prvi roman, "Sećanje na odlazak" (1987), koji je napisao uporedo sa svojim doktorskom disertacijom. Ova prva knjiga postavila je pozornicu za njegovo kontinuirano istraživanje tema „dugotrajne traume kolonijalizma, rata i raseljavanja“ kroz njegove naredne romane, kratke priče i kritičke eseje. 

Stalne teme koje se provlače kroz njegovo pisanje su egzil, raseljavanje, pripadnost, kolonijalizam i prekršena obećanja države. Većina njegovih romana govori o ljudima koji žive u zemljama u razvoju, pogođenim ratom ili krizom, a koji možda nisu u stanju da ispričaju svoje priče.

Veliki deo njegovog dela smešten je na istočnu obalu Afrike i svi protagonisti njegovih romana, osim jednog, rođeni su u Zanzibaru. Iako se Gurna nije vratio da živi u Tanzaniji otkako je otišao sa 18 godina, on je rekao da se njegova domovina „uvek pojavi u njegovoj mašti, čak i kada namerava da svoje priče postavi negde drugde.“

Tri od deset njegovih romana prevedena su na srpski jezik.

Izvor: Vikipedija