Pariski glamur prohujalih epoha

Pariz je tridesetih godina prošlog veka bio  kulturna, umetnička i boemska prestonica sveta, možda najzanimljivija kosmopolitska metropola u istoriji.

No, i Pariz šezdesetih imao je svoju magiju. Bilo je to vreme velikih društvenih promena i isto tako velikih umetničkih zahvata i inovacija. Kraj šezdesetih dočekale su demonstracije i građanski nemiri u kojima su mladi tražili svoje mesto pod suncem i svoj novi identitet. Delovalo je da su promene moguće, i one su se delimično i desile, naravno nikad potpuno u skladu sa očekivanjima. Istorija jeste učiteljica života. Ali, posle više ništa ipak nije bilo kao pre. Ne samo tehnološki, već su se odnosi u društvu i institucionalni okviri značajno promenili.

Šarl de Gol, koji je obeležio jednu epohu, junak iz Drugog svetskog rata, pamti se i kao veliki državnik koji je umeo da povuče značajne, istorijske, ponekad bolne, ali neophodne poteze. Jedna njegova izjava, u vreme kad besne demonstracije protiv vlasti koju on personifikuje, trebalo bi da bude putokaz svima koji žele da budu državnici. Naime, poznato je da je u demonstracijama učestvovao veliki francuski filozof, egzistencijalista, Žan-Pol Sartr. On je bio dosledno levičarski orijentisan intelektualac. Vlasti su procenile da je njegov uticaj na mlade demonstrante veliki i poguban. To je došlo i do de Gola. Bilo je predloga i da se Sartr uhapsi. De Gol je tada rekao: "Pa zar vi hoćete da uhapsimo jednog Voltera?" Ta rečenica sama za sebe mnogo govori o tome šta je zapravo demokratija, šta znači poštovanje različitosti, šta znači prosvećenost i obrazovanje onoga koji vlada i šta je, u isto vreme, samouverenost, svest o sopstvenim kvalitetima. Ljudi koji to imaju, nemaju čega da se plaše i ne posežu za represijom. Pamti se i to da je de Gol posle demonstracija izbore ubedljivo dobio.

Početak šezdesetih obeležio je francuski novi talas koji je svetskom filmu doneo svežinu i inovacije. Bilo je dosta sjajnih reditelja novog talasa, među predstavnicima ima različitih struja. Izdvojiću dva filma. Na mene su ti filmovi ostavili najjači utisak, a svakako su antologijski. Jedan je Godarov "Do poslednjeg daha", a drugi "Lift za gubilište" Luja Mala.

Šezdesete su godine kada se u francuskoj književnosti dešavaju revolucionarne stvari, pisci apsurda, Ežen Jonesko, egzistencijalisti, strukturalisti kao proučavaoci, Rolan Bart... Sociolog Lisjen Goldman. Alber Kami je prerano otišao, Sartr piše najbolja dela i odbija Nobelovu nagradu, njegova pratilja Simon de Bovoar takođe piše svoje zlatne stranice. Pojaviće se kasnije nestašna Fransoaz Sagan sa svojim ljubavnim trouglovima kojima ruši moralne stereotipe i diže ogromnu prašinu u konzervativnom dvorištu. Francuska književnost i tada, kao i decenijama pre toga, pokazuje zašto ima najveći broj nobelovaca. Treba se setiti da je Nobela, pre Kamija i Sartra, dobio Fransoa Morijak. Iako nije dosegla nobelovske visine, pomenuću i Margaret Diras, dobila je Gonkurovu nagradu, što u jednoj tako bogatoj književnosti kakva je francuska, jeste veliko priznanje. A kad smo kod inovacija i eksperimenata, ne mogu se izostaviti Alen Rob Grije (pamtiće se "Prošle godine u Marijenbadu"), Natali Sarot i Klod Simon. Karakteriše ih nekad delimičan, a nekad potpun razlaz sa književnim konvencijama. 

Francuski film, ne samo onaj koji pripada novom talasu, u svetskom je vrhu. Stoga se i životi filmskih stvaralaca pomno prate, baš kao kod holivudskih zvezda. Amerikanci nisu dali Oskara ikoni šezdesetih godina Merilin Monro, ali su to učinili Francuzi koji su joj svoju verziju Oskara uručili u francuskom konzulatu u Njujorku za ulogu u filmu "Princ i igračica" , gde je igrala sa Lorensom Olivijeom. Evropa ima svoje filmske ikone, a to su pre svega francuski glumci. Brižit Bardo je evropska Merilin i san mnogih muškaraca koji znaju šta je lepota. Jedan od njenih izabranika bio je reditelj Rože Vadim, koji je režirao prvi film Brižit Bardo - "Bog stvori ženu" još krajem pedesetih godina. 

Počinje krajem pedesetih ( zapravo na samoj granici) karijera Alena Delona - "Roko i njegova braća", da bi šezdesetih i sedamdesetih takođe postao jedna od ikona evropskog i svetskog filma. 

Stariji glumci poput Žana Gabena i Žerara Filipa još su popularni, iako je Filip preminuo 1959. kada je imao samo 37 godina. Pored Alena Delona francuski i svetski film obogatiće još jedan "žešći momak" - Žan-Pol Belmondo. Njegove pokrete iz malopre pomenutog "Do poslednjeg daha" kopiraće mladi avanturisti širom Zemljine kugle. 

A onda će se sredinom šezdesetih javiti Klod Leluš i njegov antologijski film "Jedan čovek, jedna žena" sa Anuk Eme i Žan Lujem Trentinjanom kao protagonistima. I film, i glumci, i muzika ušli su u večnost. 

Kada smo već kod onih koji su francuski film smestili u sam svetski vrh ne mogu da ne pomenem  Žana Renoara, predstavnika poetskog realizma, koji se smatra jednim od najvećih filmskih stvaralaca ikada. Iz tog perioda, dakle pedesete i početak šezdesetih, izdvojiće se filmovi: "Frenč kan kan", "Doručak na travi", "Reka", "Helena i muškarci", "Zarobljeni kaplar"... Tu su potom i mlađi reditelji, predstavnici novog talasa - Klod Šabrol, Fransoa Trifo, Erik Romer. Francuska je uvek imala sjajne glumice, a tada će zasijati zvezda Žane Moro i Romi Šnajder koja doduše nije bila Francuskinja, ali svoje najveće uspehe duguje francuskom filmu. Da li bi iko, govoreći o francuskim glumicama šezdesetih mogao i smeo da zaobiđe jednu Simon Sinjore, vanserijsku glumicu, dobitnicu Oskara za ulogu u filmu "Put u visoko društvo" i prelepu ženu? Nagradu Američke akademije osvojila je u konkurenciji Elizabet Tejlor, Doris Dej i Odri Hepbern. Simon je celoga života bila humanista, borac za ljudska prava i angažovani umetnik, čime je dala primer ostalim umetnicima i intelektualcima. 

Svi su oni predstavljali ono najbolje u nepokolebljivom i buntovnom francuskom duhu koji se nije mirio sa nepravdama i društvenim izopačenostima. Njen muž bio je glumac i pevač Iv Montan, takođe angažovani umetnik. 

U to vreme počeće i sjajna karijere odlične glumice i prelepe žene, još jedne ikone francuskog i evropskog filma - božanstvene Katrin Denev. 

U Parizu i Francuskoj borave i snimaju svoje filmove mnogi strani svetski poznati reditelji, među njima i Španac Luis Bunjuel. 

Mogla bi o francuskom filmu iz tog perioda da se napiše obimna knjiga od hiljadu i više sitno kucanih strana. Mnogi stvaraoci nisu pomenuti u ovom kratkom osvrtu na jednu epohu, recimo reditelj Rene Kler, koji je na početku karijere snimao neme filmove, da bi kasnije zvuk koristio na sebi svojstven, originalan način, pa veliki glumci kao što je Mišel Pikoli... Francuski glumci i reditelji bili su  kod nas podjednako popularni kao holivudski. Njihove životne priče, ljubavi, razlazi, radosti i tuge, avanture - sve je to punilo stranice svetske štampe, naravno i na ovim prostorima. Kanska Kroazeta bila je u vreme održavanja festivala centar sveta, i to ne samo filmskog. 

Francuska muzika je i pre Drugog svetskog rata bila omiljena u planetarnim razmerama. Nastavilo se to, pa je šansona i šezdesetih imala poklonike u celom svetu, a u Pariz se dolazilo zbog autentičnosti. Edit Pjaf nasledili su neki tada mladi pevači - Šarl Aznavur, Žilber Beko, Mirej Matje... 

Dalida, mis Egipta, proslavila se u Parizu 1956. godine pesmom "Bambino" a kasnije će postati najpopularnija evropska pevačica, pa će joj 1964. biti uručena prva platinasta ploča u istoriji. Šezdesetih počinju i karijere Silvi Vartan i Džonija Holideja. Mnogi strani pevači pevaju na francuskom, recimo Nana Muskuri, a jednog od njih - Žoa Dasena - francuski će jezik proslaviti. Malo ko zna da je Dasen zapravo Amerikanac. 

Zar treba posebno isticati šta je Pariz uvek, pa i šezdesetih, značio za slikare? I to iz celog sveta. Pariz ih je primio, inspirisao, naučio, dunuo vetar u leđa. Tu su, naravno, i već u svetskim razmerama, afirmisani i poznati umetnici. Jedan Pablo Pikaso živi u Parizu. 

A gde su slikari, pisci i ostali umetnici - tu je i boemski duh. Zato bi bilo dobro da su neki stranci u Parizu, poput Hemingveja, Ficdžeralda, Milera i ostalih, koji su to učinili tridesetih, na sličan način i sa takvom umetničkom snagom taj boemski duh Pariza šezdesetih transponovali u književno delo. Možda i jesu. Ne može se baš sve pročitati.