ОСАМДЕСЕТЕ

ВИШЕ НОВЦА - ВИШЕ РОМАНТИКЕ

Ех те осамдесете... Са уздахом и великом носталгијом сећамо их се. Биле су лепе, лепршаве, лагане, пуне живота, без ограничења, слободне... Биле су романтичне. Тако исто су тих осамдесетих говорили они који су проживели шездесете. И били довољно млади, у срцу пре свега, да их живе пуним плућима. Шездесете године прошлог века биле су пуне крупних преокрета, код нас и у свету, али су ипак биле неодољиве, магичне, бескрајно шармантне и опет - романтичне. А тих шездесетих стари шмекери ( њих је руку на срце било врло мало) који су били млади у предратно време са носталгијом су се сећали тридесетих, поготову они који су имали среће да упознају и доживе чари Града светлости - Париза. Он је тада био центар света и стециште уметника - авантуриста. И тако, враћајући се уназад стићи ћемо и до Бел епок, па и даље... Прошлост нам се често чини лепшом од данашњице, највише зато што смо тада можда били у најлепшим годинама, али сигурно и зато што је брзина живљења била мања. Лаганији темпо омогућава већу "пуноћу" живота.

ПОСАО, КУЋА, СТАН...

Ипак, када је реч о осамдесетима, постоје неке специфичности, бар када се ради о овим нашим просторима. То су, што и егзактне чињенице и на научним методама засновани индекси показују, биле године када се овде најквалитетније живело. Заправо, најквалитетније у историји. У том смислу економски аналитичари посебно истичу 1979. годину. По показатељима, то је био сам врх, најпре када је реч о животном стандарду, односно добрима које је један просечан грађанин могао да купи и конзумира за своју просечну плату. Да подсетимо: било је то време када је било логично да се брзо после завршене школе добије стални посао, затим да се посредством предузећа или установе где сте запослени брзо добије стан у новоградњи, да се врло повољно добије кредит за изградњу куће, време када је школовање било заиста бесплатно, када су се аутомобили куповали на кредит, али нови, тек сишли са фабричке линије (није било по 20-30 година старих, у западним земљама расходованих половњака за које смо ми данас срећни што их и такве имамо јер "су бољи од југа и стојадина, лакше се возе"). Као да је то упоредиво, с обзиром на напредак технологије.

ТРИНАЕСТА ПЛАТА

Тада се редовно ишло на зимовања и летовања; за оне који нису имали довољно пара, она су била дотирана, па су, бар када су млади у питању, сви ишли. Аранжман на мору трајао је 15 дана, често и дуже. Није као данас - 7 дана, 10 максимум. Па када дођеш са летовања, а фирма ти лепо врати паре које си тамо потрошио, то се звало регрес. За раднике у производним предузећима фирма је плаћала једномесечни или тронедељни боравак у лековитој бањи, били су то одмор, рекреација и рехабилитација радника. Па онда на крају године буде тринаеста плата. За све то време посао је био сигуран, нико није могао да дође и каже - е од сутра више не радиш (некад и без икаквог образложења). Школе су биле пуне и препуне деце, а кафане и ресторани гостију. Излазило се често породично тако што једне недеље обилату вечеру - предјело, роштиљ, дезерт, неколико пића за даме, а литар-два вина за господу - плаћа једна породица, а друге недеље друга. У кафани, где је било доста сталних гостију, био је обичај да један у друштву зове и плати туру; кад конобар дође, није било потребе да се сви за столом хватају за џеп. И када би се то некима десило, препричавало се као анегдота или добар виц. Новац није био најважнија ствар на свету, јер је некако кружио и за све га је било.

ЉУБАВ СЕ НИЈЕ КУПОВАЛА

Љубави су се рађале и емотивне везе склапале зато што је било емоција, а не због пара, а тамо где би људи уочили да је веза из интереса - спрдали би се са тим. Емоције су биле светиња, ту није било места за трговинске марифетлуке. Можда су баш зато деца која су се родила у таквим браковима, заснованим на љубави, а не парама, била тако лепа, можда су и данашња деца тако лепа зато што су се њихови преци волели, а не куповали међусобно. У систему тадашњих вредности, искрена љубав заузимала је високо, ако не и прво место.

ИНФРАСТРУКТУРА

Градило се тада, као и у деценијама пре тога, стално и градило се много. Неки ће данас, с правом, рећи - највредније што данас имамо, тада је направљено. Не само куће и зграде, већ и инфраструктура.

ВЕЛИЧАНСТВЕНА СРЕДЊА КЛАСА

Средња класа била је јака и била је кичма, стуб читавог поретка. Наставници, лекари, службеници, инжењери, правници, занатлије, квалификовани радници - били су цењени код грађана, а држава се према њима односила са великим поштовањем. И њихове плате биле су гаранција таквог статуса. Ми смо били млада нација, са просечним бројем година по становнику упола мањим него што је данас. У иностранство нису, као сада, ишли са факултетским дипломама најбољих универзитета у земљи, већ пре свега они са основном школом, а често и они који немају завршено основно образовање. То су били "гастарбајтери". За стручњаке и квалификоване раднике посао је, после школовања, био обезбеђен.

НАЈСКУПЉИ ПАСОШ НА СВЕТУ

Они који би пожелели да оду у иностранство, могли су то да учине у свако доба. Наиме, пасош тадашње земље - СФРЈ - био је најскупљи на свету. У огромну већину земаља света могло се ући без проблема са тим пасошем и без икакве визе. Млади људи, увек жељни авантура, често би са чувеном интер-реил картом возом путовали по целој Европи. Џабе или готово џабе. Неки би се определили за другачију врсту авантуре - спачеком, који је тада био заштитни знак младих пустолова, обишли би пола света. Неки би ти чинили мотоциклом, а неки, као и данас, бициклом.

СПОРТСКА ВЕЛЕСИЛА

Бављење спортом било је тада саставни део културе живљења младих људи. Сви би већ у основној школи, били талентовани или не, покушавали у неком од многобројних клубова, или ДТВ Партизану. Неко би се задржао краће, неко дуже, али је важно да су сви то могли. Што ће рећи - нису плаћали да би нешто тренирали. Бављење спортом и шахом било је пожељно и било је масовно. Они који су креирали друштвени амбијент, желели су то да постигну. На другој страни, и врхунски спорт бележио је светски значајне резултате. Тадашња Југославија била је велесила у готово свим летњим колективним спортовима и, што је веома значајно, у најважнијој споредној ствари на свету - фудбалу. Црвеној звезди је једне године замало измакла европска титула после чудног реванша са Панатинаикосом у Атини, а репрезентација је на Светском првенству у Немачкој завршила међу 8 најбољих. Да су околности биле само мало другачије, била би, заслужено, међу 4 најбоље светске екипе и - ко зна - можда ни титула првака света није била далеко. Неприкосновена звезда био је Драган Џајић, који је неколико пута наступио за репрезентацију света. И генерација која је дошла после њега такође је била у светском врху. Нико тада није био срећан када би у одлучујућим утакмицама морао да игра са нама, јер смо били мнооооого добри.

ТРСТ

За износ пензије тада се рачунало најбољих десет година радног стажа, а не као сада цео радни век.

Наше продавнице су тих осамдесетих година биле одлично снабдевене веома квалитетном одећом и обућом домаће производње по свима приступачним ценама. Њихов изглед и дизајн пратио је светске токове јер је, за разлику од других социјалистичких земаља, Југославија била отворена земља, што јој је донело многе предности у привредном животу. У нашим предузећима користила се савремена западна технологија, а та предузећа имала су живу сарадњу са озбиљним светским компанијама. Многи наши људи су читаве одморе у земљама источног блока плаћали фармерицама или неким другим тада модерним одевним предметом. А онима којима домаћа понуда није била довољна, отворена су била врата према Трсту, италијанском граду кога су Југословени највише волели. И то је била добра и квалитетна гардероба, опет по, за наше прилике и примања, врло приступачним ценама. Пола Југославије прошло је тада кроз Трст, неки су били из чисте знатижеље а не зато што им је гардероба била неопходна. Тада се по крпице није ишло у Турску, а од куповине јефтиних ствари код Кинеза није било ни помена.

БОЉИ ОД ВЕЋИНЕ

Где је тада, у односу на друге европске земље, био југословенски стандард? Значајно изнад свих источноевропских социјалистичких земаља, ту нема никакве дилеме. Такође, што знам јер сам тамо тада био на летовању, изнад грчког стандарда, говорим о просеку. У оно време, опет када је реч о просеку, вероватно изнад шпанског и португалског стандарда. То многима из данашње перспективе делује нестварно и незамисливо, али тако је било.

БИОСКОП У СВАКОМ СЕЛУ

Културни живот био је интензиван и развијен. Наши градови били су домаћини многих значајних светских културних манифестација, наши писци популарни у земљи и иностранству, сликари, музички уметници, глумци, редитељи такође. Неки су добили престижне међународне награде. Наш филм је грабио напред корацима од седам миља. Почело је са "црним таласом", наставили су златни дечаци, редитељи "Прашке школе". Било је то и време биоскопа. Било их је у готово сваком селу у нашој земљи. Понуда - светска. А велики градови... Београд је имао сјајне биоскопе и било их је много. У свим деловима града. То је, сумњали данас неки или не, имало непроцењив значај за развој масовне културе. И сваки је биоскоп имао карактеристичан и себи својствен филмски репертоар. Негде су се приказивале мелодраме, негде спектакли и епски филмови, негде интелектуалне и мисаоне приче, а негде кримићи и акциони филмови. Неки познати новинари и писци, као што су Момо Капор и Богдан Тирнанић, о томе су оставили траг.

ХАЈДУЧКА ЧЕСМА

Не може се, на крају, не поменути и тадашња југословенска рок сцена, вероватно једна од најбољих, најкреативнијих и најразноврснијих у Европи тог времена. Од попа и пастирског рока до алтернативе и авангарде - свега је било. Сви су имали своју публику. Млади су умели да се забаве. И да се воле. Концерт Бијелог дугмета код Хајдучке чесме у Београду по масовности и дометима био је европски спектакл.