Usamljenost, hladnoća, melanholija - Edvard Hoper

Edvard Hoper (1882 - 1967) je bio američki slikar i grafičar. Posle studija u Njujorku nastavio je da se usavršava u Evropi. Iako se u Parizu susretao sa radovima impresionista, po povratku u SAD posvećuje se realizmu postajući glavni predstavnik pravca American Scene. 

Interesovao se pre svega za negativne strane života u američkim gradovima. Na slikama su usamljeni ljudi u prevozu, kući, na ulici, u restoranima, zgradama, ispred prozora... Tu je i melanholija gradskih predgrađa. Stvorio je takođe i tipične predstave američkog pejzaža. Za njegovo delo karakteristični su scenski prikazi na kojima se čini da je izumro svaki život. Ljudske figure deluju kao da su usamljene. Primetno je jasno svetlo i izraženo oštre senke. Svojim realističkim načinom slikanja postao je jedan od preteča foto-realizma. 

Izvor: Vikipedija

"Svi smo kao na Hoperovim slikama“, pisao je nedavno londonski Gardijan na svojoj stranici iz kulture podsećajući na delo američkog slikara koji je u prvoj polovini prošlog veka slikao svakodnevicu usamljenih i hladno distanciranih ljudi.

Ali, dodaje se u tekstu, predstoji nam kriza usamljenosti koja bi mogla biti jedna od najnaprednijih socijalnih posledica Kovida-19. Gubitak direktnog ljudskog kontakta na koji pristajemo može biti katastrofalan. Na to nam ukazuje Hoperovo delo.

Edvard Hoper je rođen 1882. godine u saveznoj državi Njujork, samoću na slikama je gradio i svojim životom. Dvadesetih godina prošlog veka dok je Skot Fitcdžerald u svojim romanima opisivao lude žurke uz džez muziku, Hoper je slikao ljude koji izgledaju kao da ih nikada u životu niko nije pozvao na zabavu. 

Kao da je Hoper na svojim slikama predvideo savremeni život kojem ne treba pandemija da izoluje ljude zauzete sobom i jurnjavom za zaradom. Prozori sa hladnim staklenim površinama, visoke zgrade u kojima većina nas živi, benzinske stanice usred nigdine, savremeni gradovi i pejzaži su danas kao mašina koja odiše samoćom, a savremeni čovek je kao i ljudi sa Hoperovih slika, kao da nema mnogo veze sa sobom. 

Hoper je slikao strahove o otuđenosti koju danas živimo. Zanimljivo je da je jedan od najvećih obožavalaca ovog slikara bio Alfred Hičkok, koji je scenografiju dvorišta u filmu Psiho, zasnovao na Hoperovoj slici Stara kuća pored pruge.

"Nadajmo se da ćemo kada sve ovo prođe odbiti da živimo u Hoperovoj zastrašujućoj viziji otuđenih pojedinaca i prigrliti zajedništvo. Možda je ova fizička razdvojenost okrutna i nepoštena prazna propaganda virusnog rata u kojoj se pretvaramo da je kod kuće svima sve u redu", piše u ovom zanimljivom tekstu.

"Podne" 

Poruka sa Hoperovih slika govori da moderan život može biti vrlo usamljen. Njegovi ljudi su podjednako izolovani u trpezariji ili restoranu kao i na prozorima svojih stanova.

„Danas smo jednostavno bolji u skrivanju izolacije“, kaže autor teksta u Gardijanu i dodaje da u normalnim vremenima takođe sedimo sami u kafićima, ali sada imamo mobilne telefone kako bismo se osećali društveno, kao i to da je činjenica da savremenost baca ljude u urbani stil života koji je totalno asocijalan u odnosu na pre.

Tekst se završava zanimljivim zaključkom: „Mi biramo modernu usamljenost jer želimo da budemo slobodni. Ali umetnost Hopera u ovim okolnostima postavlja teško pitanje: sada, kada su uklonjene slobode modernog života, šta nam preostaje osim usamljenosti?"

„Када бисте то могли да кажете речима, не би било разлога за сликање". 

 Едвард Хопер

 Концептуална фраза која би нас изненадила, да је није изговорио Хопер: сликар тишине, неко опседнут неспособношћу људског бића да комуницира.

 Његове слике нам показују усамљеност савременог човека, његову потешкоћу да затражи помоћ у суочавању са празнином и егзистенцијалном зебњом.

 Хопер је сликао готово пусте сцене чак и градове који су пустиње.  Стварни простори који се претварају у мистериозне, узнемирујуће снове, клима метафизичког сликарства.  Постигнуће ове климе, oве атмосфере, има много везе са његовим талентом за руковање светлошћу.  Светлост која понекад делује вештачка, хладна, која даје већи осећај муке.

 И он има свој начин да нагласи ефекат очаја јаким контрастима.  Средство које су барокни сликари користили за постизање драме, што је њиховим сликама давало извесну „театралност“, што се може приметити и у Хоперовим делима.

 Да сумирамо, Едвард Хопер је сликао тишине јер речи нису довољне да људско биће престане да буде само.  Сликао је зато што је било немогуће речима објаснити оно што, уз то, нико никада не би слушао.  Учинио је то у очајничком покушају да комуницира.