SATIRIČNO DOBA

Ne jednom čuli smo na različitim mestima i videli u mnogim napisima tvrdnju da je današnje vreme odličan materijal, građa za umetničko stvaralaštvo. Posebno ono satirično. Kažu pažljivi posmatrači da se inspiracija može naći na svakom koraku. Da li je tako i da li se ovo vreme, u tom smislu, razlikuje od onih prethodnih vremena? I da li je to dobro?

 Odgovoriću obrnutim redom. Nije dobro. Jer, ona vremena koja nisu satirična možda mogu biti dosadna, ali je život, pogotovu onaj svakodnevni, za malog, običnog čoveka, svakako mnogo lakši. Ili bar podnošljiviji. Satirična vremena, samim tim što su takva, ponekad tog malog čoveka stave u neke čudne mehanizme pa ga melju, sve dok ga ne smrve. Mašina radi. Neprestano. Bolje živeti opušteno, bez previše egzistencijalnih briga, avantura i lomova u nekom dosadnom, možda na momente predvidljivom vremenu.

E sad na red dolazi onaj teži deo pitanja. Odnosi li se to - satirična - na svetsku situaciju i pojave, ili je više lokalnog karaktera? Rekao bih, na osnovu informacija koje imam, društvenih mreža sa kojima drugujem, a možda najviše na osnovu ljudskih svedočenja i priča da je ta odrednica - satirično doba - postala univerzalna pojava. Drugim rečima, jaki satirični elementi prisutni su u svetskoj svakodnevnici. Negde manje, negde više. Ključno je onda pitanje - zašto je to tako i šta je to što u najvećoj meri uzrokuje satiričnost?

Opšte je poznata stvar, koju ne treba posebno dokazivati, da su socijalne razlike među ljudima danas najveće u istoriji. Paradoksalno je da je civilizacija, umesto približavanja, razlike u imovnom stanju produbila do neslućenih razmera. Danas u svetu imamo pojedince koji su "teži" od budžeta mnogih država. I njihovo bogatstvo, sa tehnološkim napretkom i razvojem komunikacija, samo se uvećava. Dok se na drugoj strani imovno stanje siromašnih pogoršava. I ne samo to. Broj siromašnih rapidno raste. Broj ekstremno bogatih takođe raste, ali ne baš tako rapidno. Više raste iznos njihovog bogatstva koji bi, u nekim prošlim vremenima, bio nezamisliv. 

Prateća pojava ovog bogaćenja na jednoj i masovnog siromašenja na drugoj strani jeste erozija i propadanje onoga što se nekad zvalo "srednja klasa", a što je, kako se govorilo, bilo temelj stabilnosti društava i država 20. veka. Za neke zemlje čak bi se smelo reći da srednje klase zapravo i nema. Postoje bogati i siromašni. I velika provalija između njih. Međutim, i u razvijenim zemljama postoji tendencija gubljenja srednje klase. To je naravno proces koji traje, ali je evidentan. 

Skrenula su mi pažnju nedavna istraživanja u još uvek prvoj ekonomiji sveta, SAD, obavljena među studentima, i to onih prestižnih univerziteta. Njihova očekivanja od realnog života, posle završetka studija, a to znači godišnje zarade koje će ostvariti kada se zaposle, veoma su udaljena od stvarnosti. Tačnije, oni očekuju da na početku svoje radne karijere zarade duplo više nego što to realno mogu. Jesu li ta njihova očekivanja samo plod mladalačkih sanjarenja i nedostatka smisla za stvarnost? Kažu stručnjaci, ne, jer je u prošlosti, a naročito sedamdesetih godina prošlog veka, to što oni očekuju njihovim precima bilo ostvarljivo. Kada se iznosi primanja indeksiraju, ispada vrlo jasno da su zaposleni ljudi, upravo oni koji pripadaju srednjoj klasi, značajno bolje živeli i zarađivali u to vreme, a da se njihov položaj kasnije samo pogoršavao. Naravno, ti studenti (čije su školarine vrlo visoke), budući nastavnici, lekari, bibliotekari, inženjeri, službenici, novinari - i kad se zaposle sa upola manjim primanjima od onih koje očekuju, neće biti siromasi, ali će njihov život biti skromniji od života njihovih roditelja ili deka i baka. Neki od njih, pogotovu u oblasti informatike ili poljoprivrede, napraviće dobre karijere, probiće se u vrh upravljačkih struktura, osnovaće svoje kompanije i vremenom će se obogatiti. Ali, ne svi.

U zapadnoj Evropi ono što se nekada, u vreme Hladnog rata, zvalo "socijalna država" takođe postepeno odumire. Svedoci smo poslednjih godina mnogobrojnih reformi sa obrazloženjem da te države moraju biti ekonomski efikasnije i konkurentne, a zapravo sve te reforme većinu pripadnika srednje klase čine siromašnijim. Oni će sve manje biti srednja klasa. Neki radikalni zaokret se naravno još nije desio, ali - setimo se onog čuvenog "efekta kuvane žabe". Malo, pomalo... 

Uza sve to, ogroman priliv imigranata, i u Evropu i u Ameriku, neminovno će pojeftiniti radni sat za sve one koji svakodnevnim odlaskom na posao, ili boravkom ispred računara, svejedno, dakle za sve koji radom u nekoj kompaniji ili ustanovi zarađuju za hleb. Kvalitet života sigurno neće biti bolji. 

Kako je u ovom našem regionu? Reklo bi se da je proces nestajanja srednje klase mnogo dalje odmakao nego u zapadnim zemljama. Taj sloj  je gotovo nestao. Dobar deo pretvoren je u najamnu radnu snagu sa daljom tendencijom pretvaranja. Ratovi devedesetih i ekonomska kriza, sankcije i sve što je bilo doveli su za kratko vreme do stvaranja ekstremnih socijalnih razlika za koje neki indeksi pokazuju da su najveće na svetu. 

Prilično "skuvani" (opet efekat kuvane žabe) nekadašnji pripadnici srednje klase (od kojih neki još uvek žive u iluziji da to jesu jer nisu bukvalno dotakli dno) stalno se iščuđuju kad u medijima ili na društvenim mrežama čuju i vide informaciju da je neki novokomponovani tajkun kupio najskuplju jahtu, kuću u Monte Karlu, da je doživeo udes nadomak svog privatnog aerodroma vozeći svoj privatni avion... Da je kupio čitavu banju. Jedan je prokockao milione u elitnoj svetskoj kockarnici ali je bio pravi džentlmen i krupijeima ostavio bogate napojnice. Starosedeoci beogradskog Dedinja, koje je uvek bilo elitno naselje, danas se žale kako "više nemaju pogled" od silnih kućerina i luksuznih vila koje su nikle oko njihovih kuća... 

Verovatno su ti naši tajkuni jednom počeli noseći gajbice... 

A kasnije te niko ne pita za prvi milion...