Francuski šarm i kosmopolitski duh

Pariz - grad svetlosti, umetnosti, mode, ljubavi, čežnje, nade, susreta i rastanaka, boemije, avanture, strasti, grad bogatstva i bede - grad lepote. Kosmopolitska metropola koja je upravo zahvaljujući toj mešavini jednog univerzalnog, svetskog, kosmopolitskog duha, u onom najboljem izdanju, i francuskog šarma koji je dugo, dugo bio neodoljiv - i sama bila neodoljiva.

Grad u kome su najbolji umetnici iz celog sveta nalazili utočište, a mnogi od njih i počinjali, da bi im upravo Pariz dunuo snažan vetar u leđa na putu ka svetskoj slavi. Neki su u Parizu ostali, a i oni koji su otišli, često su se vraćali, ako ne fizički, onda u svojim delima. Ne zaboravlja se parisko iskustvo. 

Takođe i grad Arsena Lupena ili Anrija Šarjera koji su, iako sa druge strane zakona, imali svoj poseban etički kodeks i doprineli tom tako jedinstvenom pariskom šarmu. Koji je kroz istoriju krasila širina i duh tolerancije, nikako uskogrudost. Naravno, ne tolerancije za nasilje, glupost ili primitivizam.

To je grad u kome su se, kao nikad i nigde pre, brisale granice između tzv. elitne kulture i one pučke, grad u kome su gosti jednog kabarea, kao što je Mulen Ruž, ponekad bili i prinčevi i budući vladari najmoćnijih imperija. Grad u kome se jedan princ, koji će kasnije postati kralj najveće imperije u istoriji, u kojoj sunce nikada ne zalazi, udvarao kraljici pozorišta, Sari Bernar. 

Lepa prošlost ka kojoj nas vuče nostalgija, poželimo nekad da vreme ode malo unazad. Grad u kome strastven čovek u prolazu teško da može zaspati. Grad koji možda danas čeka jednog pisca snage Viktora Igoa ili Balzaka da nam dočara njegove toponime, a da to duboko dirne naše emocije i neprimetno nas iz sveta realnosti uvuče u svet imaginacije. Grad u kome ima sjaja, ali ima i bede, danas pogotovu.

 Grad koji je danas veoma skup za jednog skromnog Evropljanina koji bi da ga pomiluje dah Pariza i možda samo jednom u životu doživi nešto nesvakidašnje.

Jer danas su, uostalom kao i svuda, nekadašnja boemska mesta za skitnice i umetnike sa velikim idejama i praznim džepovima, postala elitna mesta. Ne u kulturnom, nego u finansijskom smislu. To nekad može da se poklopi, ali retko. Jer kad umetnici postanu elita, ako za života to i postanu, više nisu u godinama kada bi mogli biti boemi iz Agilnog zeca ili iz kruga "izgubljene generacije", kako ih je nazvala Gertruda Stajn, ako se ne varam.

Da li i danas ima mladih i sposobnih mladića koji bi, gledajući na ogromnu metropolu punu svetla, možda sa vrha Monmartra, ili još bolje sa Ajfelove kule, koje u Balzakovo vreme nije bilo, poželeli da srastu sa tim gradom i da ga na svoj način osvoje, poput de Rastinjaka? Verovatno da, iako su se vremena mnogo promenila.

Ono što je u novim vremenima dobro, to je da, zahvaljujući društvenim mrežama, češće možemo da sanjamo.