"Moguće je da se dvadesete promene u osamdesete" - Zoran Predin (Lačni Franc)
Zoran Predin, muzičar, lider kultne grupe osamdesetih godina "Lačni Franc", okušao se i kao pisac. U izdanju Geopoetike izašao je njegov prvi roman "Mongolske mrlje" (može i pege) , a ovih dana treba da se pojavi i drugi - "Bezgrešna". O sebi kao piscu, inspiraciji, kao i drugim fenomenima današnjice govorio je u intervjuu za beogradsku Politiku od 12. juna ove godine. Sa njim je razgovarala Marina Vulićević. Evo nekih zanimljivih odgovora i zapažanja.
"Lična sloboda ili opšteljudska može da postoji samo ako se odbace nacionalizam, rasizam i seksizam. U mom slučaju nacionalizam je kroz sam roman postavljen na poslednje mesto. Sama misao da si ti možda zbog svoje nacionalnosti bolji od nekoga ko je drugačiji, osuđena je na propast...
To je individualna sloboda a mnogi je ne žele, jer sloboda zahteva odgovornost i kreativnost. Sloboda traži celog čoveka, a neki vole da slušaju i tako se osećaju sigurnim. Voleli bi da im neko kaže šta da rade i ne shvataju to da neko želi da razmišlja svojom glavom. Kada je u nekom društvu većina takvih, oni traže vođu, i sama ekonomija se poklonila toj ideji moćne partije i lidera. To sve raste u vrtu nacionalizma, rasizma i seksizma...
Nama se osamdesetih dogodio "novi val". Posle Titove smrti neki su se plašili, neki su osećali novi vetar, pametniji komunisti imali su lošu savest i znali su da neće dugo trajati. U toj opuštenosti, u danima originalnosti i provokativnosti, zaboravili smo da je sloboda dala uslove za nastanak nacionalizama. Bili smo euforični - jedna scena, a sa druge strane, istovremeno, neki pisci i mračni likovi su po našim narodima počeli da seju seme koje je krajem osamdesetih za godinu-dve potpuno sve promenilo. Onda je muzika izgubila poruke s kojima smo hteli da promenimo svet nabolje, postala je samo biznis i zabava, pojavio se radio-frendli koncept od tri minuta, i te stvari prošle su na internet. Ali, ima nade, moram reći da je Konstrakta pokazala da ima nade, a Asanž je Džoni Roten današnjice. Moguće je da se ove dvadesete promene u nekadašnje osamdesete. Ja sam optimista. Broj ljudi koji više ne pate od nacionalne pripadnosti sve je veći. Mladima je potpuno svejedno, ionako svi govore engleski. Upali su u krvavu ekonomiju, nemaju posla ili do 40. žive sa roditeljima, i to je ono što ih zapravo brine... "
MOJ STAV
Ja bih rekao da je ovo veoma dobar intervju, odgovori su vrlo vispreni, inteligentni, promišljeni, jedino sa čim se ne bih složio, to je rečenica u kojoj su "pisci i neki mračni ljudi" odgovorni za poplavu zatupljujućeg nacionalizma devedesetih. Ne mogu pisci, koliko god veliki i sugestivni bili, to da pokrenu. Pisci u svojim rukama nemaju ni medije, ni aparat sile, ni novac za propagandne kampanje. Imaju čitaoce koji na ovim prostorima nikada nisu bili mnogobrojni i koji mogu da im veruju ili ne veruju. Njihov uticaj na javno mnjenje i usvajanje stavova, čak i kad su popularni i tiražni, veoma je mali. Ja bih rekao - minimalan. Zato oni, kao i svi drugi, samo mogu biti iskorišćeni. A zna se od koga. Uvek u istoriji je tako bilo. Takve stvari mogu da pokrenu samo oni koji imaju novac i moć. Niko drugi. Zašto? Zato da bi imali više novca i moći. I obični ljudi, i pisci, i javne ličnosti tu su samo marionete koje često toga nisu svesne pa pridaju sebi na važnosti. Iza svega uvek stoji novac, i moć, i nezasita želja da se ima još više, kao i želja da se ne izgube pozicije moći. I sve velike krize, i ratovi, i sve drugo iza čega stoje krupne reči "zaštite vitalnih nacionalnih interesa" uvek su pokretali oni koji imaju velika bogatstva i oni koji imaju moć, što je zapravo uvek bilo povezano. Neko bi rekao - e ti koji imaju moć, to su političari. E pa nije tačno ili je samo delimično tačno. Mi, obični ljudi, treba da verujemo da su političari ti koji o svemu odlučuju, a u stvari su i oni sve češće i gotovo po pravilu samo marionete krupnog kapitala. Čiji eksponenti za većinu ljudi ostaju nepoznati. Javnost zna za neke, ali ti su veoma daleko od stvarnog vrha piramide, premda sami veruju da su u vrhu. Oni glavni igrači, a nije ih baš ni malo, ostaju sakriveni. I povlače konce. E ti glavni igrači uvek u svemu pre svega vide svoj interes. Vazda je tako bilo i biće, samo što je poslednjih decenija to postalo ekstremno. Tako je sve što se desilo ovde devedesetih godina zapravo imalo jedan jedini cilj - raslojavanje i stvaranje socijalnih razlika koje su, za kratko vreme, u ovom regionu postale najveće na svetu, prema svim zvaničnim indeksima, dok su mesečna primanja građana na samom dnu evropske lestvice.
Zoran Predin i Lačni Franc:
"Ti možeš smiješkom upaliti dan"
"Ne mi dihaj za ovratnik" - Dom omladine, Beograd, 2017.
Коментари
Постави коментар