SNOVIMA POBEĐUJEMO KOROZIJU VREMENA - poruke nobelovca Marija Vargasa Ljose
Mario Vargas Ljosa (1936), peruanski pisac koji živi u Španiji, u Barseloni, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 2010. godinu. Romanopisac, esejista, dramski pisac, angažovani intelektualac. Nama su poznati njegovi romani: Grad i psi, Zelena kuća, Razgovor u Katedrali, Panteleon i posetiteljke, Priča o Majti, Don Rigobertove beležnice, Jarčeva fešta, Avanture nevaljale devojčice, Keltov san, Diskretni heroj, Burna vremena...
Podsetimo se delova njegovog, i danas i rekli bismo uvek aktuelnog, govora prilikom uručenja nagrade:
"... Bez fikcije, bili bismo manje svesni značaja slobode da bi se moglo živeti, pakla u koji se život pretvara kada ga gazi tiranin, ideologija ili religija.
Neka se oni koji sumnjaju u to da nas književnost ne samo uranja u san o lepoti i sreći već nam ukazuje na svaku vrstu represije, zapitaju zašto se svi režimi odlučni da kontrolišu ponašanje građana od kolevke do groba toliko plaše književnosti da uspostavljaju sisteme cenzure kako bi je kontrolisali i budnim okom motre nezavisne pisce. Oni to čine jer znaju koliki je rizik dozvoliti mašti da slobodno luta u knjigama, znaju kako fikcija može biti subverzivna kada čitalac poredi slobodu koja je čini mogućom i koja se u njoj uživa sa zatajom i strahom koji vrebaju u stvarnom životu.
Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica, ako pusti klicu u njihovom senzibilitetu i svesti, čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži islednika i tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.
Dobra književnost gradi mostove među različitim ljudima, i omogućavajući nam da uživamo, patimo ili budemo iznenađeni, ujedinjuje nas pod jezicima, uverenjima, navikama, običajima i predrasudama koje nas razdvajaju. Kada veliki beli kit povuče kapetana Ahaba u more, srca čitalaca osete strah na potpuno isti način u Tokiju, Limi ili Timbuktuu. Kada Ema Bovari proguta arsenik, kada se Ana Karenjina baci pod voz, kada se Žilijen Sorel popne na vešala, drhtaj jednako prožme čitaoca koji veruje u Budu, Konfučija, Hrista, Alaha, ili je agnostik, nosi sako i kravatu, jalaba, kimono ili bombachas. Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.
Pošto svaki period ima svoje strahote, naše doba je doba fanatika, terorista samoubica, drevne vrste koja je uverena da ubijanjem zaslužuje raj, da krv nevinih pere kolektivne uvrede, ispravlja nepravde i nameće istinu umesto pogrešnih uverenja. Svaki dan, širom sveta, nebrojene žrtve padnu od ruke onih koji veruju da poseduju apsolutne istine.
Sa padom totalitarnih režima, verovali smo da će zavladati zajednički život, mir, pluralizam i ljudska prava i da će svet ostaviti u prošlosti holokauste, genocide, invazije i ratove za istrebljenje. Ništa od toga se nije desilo. Novi oblici varvarizma cvetaju, vođeni fanatizmom i napretkom u proizvodnji oružja za masovno uništenje. Ne možemo prevideti činjenicu da bilo koja šačica zaluđenih osvetnika može jednog dana izazvati nuklearnu kataklizmu. Moramo ih onemogućiti, suprotstaviti im se i poraziti ih. Njih nema mnogo, iako njihovi zločini gromoglasno odjekuju širom planete i noćne more koje oni uzrokuju nas preplavljuju strahom. Ne smemo dozvoliti da nas zastraše oni koji žele da nam oduzmu slobodu koju smo sticali tokom duge istorije civilizacije. Hajde da branimo liberalnu demokratiju koja, sa svim svojim ograničenjima, i dalje znači politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti, sve što nas je izvlačilo iz divljaštva i vodilo nas bliže – iako to nikad nećemo dostići – lepom, savršenom životu koji je izumela književnost, onom koji možemo zaslužiti samo tako što ćemo ga izmisliti, napisati ili pročitati. Suprotstavljajući se krvožednim fanaticima mi branimo naše pravo da sanjamo i da ostvarimo naše snove.
U mladosti sam, kao mnogi pisci moje generacije, bio marksista i verovao da bi socijalizam bio lek za eksploataciju i socijalnu nepravdu koji su postajali sve izraženiji u mojoj zemlji, Latinskoj Americi, i u ostalim zemljama Trećeg sveta. Moje razočaranje u etatizam i kolektivizam i moje preobraćenje u demokratu i liberala – što nastojim biti – je bilo dugo i teško i odigralo se sporo, kao posledica epizoda poput pretvaranja kubanske revolucije, u vezi s kojom sam isprva bio entuzijastičan, u autoritarni vertikalni model Sovjetskog Saveza; svedočenja disidenata koji su uspeli da se provuku kroz ograde od bodljikave žice i pobegnu iz gulaga; invazije na Čehoslovačku od strane nacija Varšavskog pakta; i zbog mislilaca poput Rejmonda Arona, Žan Fransoa Revela, Isaije Berlina i Karla Popera, kojima dugujem svoju reevaluaciju demokratske kulture i otvorenih društava. Ovi učitelji su bili primer lucidnosti i galantne hrabrosti kada se činilo da je inteligencija Zapada, kao rezultat frivolnosti ili oportunizma, podlegla činima sovjetskog socijalizma ili, još gore, krvavom veštičjem piru kineske kulturne revolucije.
Kao dečak sam sanjao da jednog dana odem u Pariz jer sam, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mi, da živim tamo i udišem vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler i Prust, to pomoglo da postanem pravi pisac, i da ću, ako ne napustim Peru, biti kvazi-pisac koji piše samo vikendom i praznicima. Istina je da dugujem Francuskoj i njenoj kulturi nezaboravne lekcije, na primer da je književnost poziv isto koliko i disciplina, rad i upornost. Tamo sam živeo dok su Sartr i Kami još bili živi i pisali, u vreme Joneska, Beketa, otkrića Brehtovog teatra i filmova Ingmara Bergmana, pozorišta National Populaire Žana Vilara i Odéon Žan-Lui Baroa, Nouvelle Vague i Nouveau Roman i govora, divnih literarnih dela, André Malroa i onog što je možda bilo najveći pozorišni spektakl u Evropi u to vreme, pres konferencija i olimpijskih gromova Generala de Gola. Ali možda sam najzahvalniji Francuskoj na otkriću Latinske Amerike.
Tamo sam naučio da je Peru deo široke zajednice ujedinjene istorijom, geografijom, društvenim i političkim problemima, specifičnim načinom života i prelepim jezikom kojim se govori i piše. I upravo tih godina je proizvodio novu, snažnu književnost. Tamo sam čitao Borhesa, Oktavija Paza, Kortazara, Garsiju Markeza, Fuentesa, Kabrera Infantea, Rulfa, Onetija, Karpentijera, Edvardsa, Donosa i mnoge druge čija dela su revolucionisala narativ na španskom jeziku i zahvaljujući kojima su Evropa i dobar deo sveta otkrili da Latinska Amerika nije samo kontinent prevrata, operetskih despota, bradatih gerila, mambe i ča-ča-ča već i ideja, umetničkih formi i literarnih fantazija koje su nadilazile specifičnosti i govorile univerzalnim jezikom...
... Prezirem svaki oblik nacionalizma, tu provincijsku ideologiju – ili, bolje rečeno, religiju koja je kratkovida, isključiva, koja skraćuje intelektualni horizont i gaji u svojim nedrima etničke i rasističke predrasude, jer slučajnu okolnost mesta rođenja pretvara u najvišu vrednost, u moralnu i ontološku povlasticu. Kao i religija, nacionalizam je jedan od uzroka najgorih krvoprolića u istoriji, poput onih u svetskim ratovima i sadašnjeg prolivanja krvi na Bliskom Istoku. Ništa kao nacionalizam nije toliko doprinelo balkanizaciji Latinske Amerike i krvarenju u besmislenim sukobima i sporovima te rasipanju astronomskih sredstava za kupovinu oružja umesto da se grade škole, biblioteke i bolnice...
... Ništa nije unelo toliko nemira i pokrenulo našu maštu i naše želje kao izmišljeni život koji, zahvaljujući književnosti, dodajemo ovom koji imamo, tako da možemo biti protagonisti velikih avantura, velikih strasti koje nam stvarni život nikada neće dati. Laži književnosti postaju istine preko nas, čitalaca, transformisanih, zaraženih čežnjom i krivicom fikcije, večno propituju osrednju stvarnost. Čarolija, kada nam književnost nudi nadu da ćemo imati ono što nemamo, pristajući na tu nemoguću egzistenciju gde kao paganski bogovi osećamo smrtnost i večnost u isto vreme, što u naš duh unosi nekonformizam i pobunu, stoji iza svih herojskih dela koja su doprinela smanjenju nasilja u ljudskim odnosima. Smanjenju nasilja, ne njegovom kraju. Jer naša priča će, srećom, uvek biti nedovršena. Zbog toga moramo nastaviti da sanjamo, čitamo i pišemo, jer je to najbolji način koji smo pronašli da ublažimo našu smrtnost, da pobedimo koroziju vremena, i da nemoguće učinimo mogućim".
Stokholm, 7. decembar, 2010. godine
Mario Vargas Ljosa dobija književnu nagradu i govori u Novom Sadu 2015. godine:
Intervju Vargasa Ljose Radio televiziji Srbije:
Jedan od najvećih živih pisaca današnjeg sveta.
ОдговориИзбриши