Tango je druga mladost koja se pleše

јун 10, 2022

Premda je tvrdio kako se gnuša svega što je tužno, pa tako i tanga, argentinski pisac Horhe Luis Borhes (1899-1986) više puta je pisao o ovom plesu nastalom u predgrađima Buenos Ajresa krajem 19. veka.

"Uprkos svemu onome što govorim, tango me na neki način uzbuđuje", pisao je Borhes. "Jednom prilikom kada sam bio u Evropi u poseti paragvajskom lekaru, on je pustio nekoliko ploča tanga. Uzviknuo sam ljutito: – Dođavola, pustili ste ona tanga koja najviše mrzim! Kakva odvratna tanga ste izabrali! – I dok sam to govorio, osetio sam da mi suze teku niz obraze. Moj razum nije odobravao ovu muziku, ali, ona me je uzbudila. Mogu da zamislim šta bi bilo da je pustio tanga koja najviše volim..."

Prvi plesači tanga bili su oriljerosi, stanovnici i posetioci predgrađa, lučkih četvrti Buenos Ajresa, ljudi brzih noževa, svilenih kravata, sa šeširima iskošenim pod uglom od 45 stepeni. Bila je to zabava za ljude sa margine, mornare, nostalgične migrante iz Italije, Španije, Nemačke.

Upravo su ovi poslednji u Argentinu doneli svoju harmoniku, bandoneon, koja je potom postala zaštitni znak tanga. Nedvosmisleno ispoljavajući skrivene strasti, seksualnost u pokretima, a sve pod plaštom sklada, tango u početku zapravo nije bio prikladan za žene! Pristojne dame nisu htele, tih poslednjih dana 19. veka, da igraju tako nepristojnu igru. Stoga su tango igrali nekad muškarci – sa muškarcima. A onda su uskočile žene "slobodnijih shvatanja" u bordelima. Brazilci su, ismevajući tadašnju argentinsku muzičku scenu, nazvali i ples i muziku tanga "jadikovkom prevarenih muževa". Ko je koga tu varao – danas bi svakako drugačije tumačili! Stoga su tango plesali u javnim kućama, jer se tu niko nije stideo ni tragičnog osećanja ljubavi, ni izneverenih snova, pa ni svojevrsne parodije na ljubavni čin. Istini za volju, i reči tanga bile su ponekad krajnje skaredne.

A onda se dogodilo da je s nekim brodom, iz Argentine, tango stigao u Pariz. I svi su odmah bili opčinjeni. Videvši da pariske žene nisu stidljive i da su balske dvorane tokom prve i druge decenije 20. veka bile prepune igrača tanga, i Argentinci su se ohrabrili. I tako, tek kada je postao popularan u Evropi, tango se iz predgrađa Buenos Ajresa preselio u tamošnje muzičke dvorane. Doduše, stilizovan, iako i dalje niko nije skrivao lascivnu harmoniju tango pokreta. Međutim, Katolička crkva bila je ogorčena. Postojala je namera da se ples čak i zabrani. Svim oficirima pruske vojske zabranjeno je da igraju tango. Ali, recimo, valcer – nije! Ipak, iz Evrope je tango lako "skliznuo" u Holivud. Karlos zvani Karlito Gardel, pevač tanga, za Buenos Ajres bio je isto što i Johan Štraus za Beč. Nažalost, poginuo je u 45. godini u avionskoj nesreći 1935.

Tvorac "novog tanga" Astor Pjacola, rođen je 1921. godime u Mar del Plati, a umro u Buenos Ajresu 1992. godine. Kao muzičko "čudo od deteta", u dečačkim danima bio je virtuoz na bandoneonu. A kada je prvi put čuo Karlita Gardela, već je doneo odluku da svoj život posveti tangu.

Otišao je na studije kompozicije u Pariz, u klasu Nađe Bulanže. Ona mu je rekla kako može da ga prepozna u muzici koju piše i da je to najvažnije. Zašto da onda ne piše tango muziku? Pod uticajem džeza i klasične muzike, tempa Pjacolinog tanga bila su neočekivana i eksplozivna.

Proničući u tajnu tanga i filmski reditelji su dali svoj doprinos. Među njima i naši Puriša Đorđević i Goran Paskaljević. Puriša je snimio "Tango je tužna misao koja se pleše", a Paskaljević "Tango argentino". Ipak, možda najuspeliji film o tangu 1998. godine snimio je Španac Karlos Saura.

Jedna dugogodišnja igračica tanga tvrdi da je ovaj ples vraća u život u najtežim (životnim) okolnostima. Njene reči potvrđuju najuglednije svetske medicinske ustanove i stručnjaci. Evo nekih zaključaka:

• Reč je pre svega o ljubavnom ritualu koji zaista može nekome da promeni život na bolje

• Plesanje potpomaže osećanje mladosti, posebno za one između 60 i 80 godina!

• I stariji, kao i mlađi mogu da plešu

• Igranje uz muziku poboljšava raspoloženje (to pre svega važi za većinu južnoamerićkih plesova)

• Plesanje pospešuje bolji imuni odgovor organizma, kao i kreativno razmišljanje

• Igranje po taktu muzike delom poništava bol, razgibava, odagnava stres

• I ono što je za današnjeg čoveka možda najznačajnije: onog trenutka kada vam je partnerka u naručju, ili vi grlite partnera, uz muziku se povećava i vaše osećanje empatije!

(Za ilustracije su korišćene slike savremenog argentinskog slikara Fabijana Pereza. Tekst je pozajmljen sa facebook stranice "Pouke iz prošlosti" )