ŠTA JE DOSTOJEVSKI HTEO DA KAŽE

Fjodor Dostojevski (1821 - 1881) je pisac koji je snažno uticao na mnoge umetnike 19. i 20. veka, taj trag je vidljiv u književnosti, muzici, slikarstvu... 

Veliki ruski književnik, kome je prošle godine obeležen 200. rođendan, spada u one ljude koji su možda najviše citirani. Međutim, vrlo često onako kako to ne treba činiti. Nekad se to radi iz neznanja, nekad zbog potrebe za publicitetom onog ko citat objavljuje, a nekad bogami i tendenciozno, da bi se navodnim rečima Dostojevskog potkrepili i potvrdili misao i stav nekog drugog. To je onda svojevrsna manipulacija, jer na taj način možemo naći potvrdu za bilo šta.

Tako se, recimo, često citiraju junaci Dostojevskog, iz dela koja je napisao, a onda se ispod potpiše Dostojevski, kao da je on to rekao, i onda se to prihvata kao misao Dostojevskog.

 I to se ne radi sa "autobiografskim" delima, kao što su "Zapisi iz mrtvog doma", recimo, gde bi tako nešto i imalo smisla, već vrlo često sa romanima gde junaci imaju svoje replike, nekada u velikoj suprotnosti sa stavovima pisca.

Ono što književni junak izjavi u nekom delu nije isto ono što misli i pisac. On svoje delo mora da "boji" različitim likovima i njihovim shvatanjima koja nemaju veze sa piščevim. To se čini zbog složenosti književnog dela, zanimljivosti, objektivnosti, sveobuhvatnosti, dramatike...

I zato, većina onih silnih citata koji se na svakom koraku pojavljuju sa potpisom Dostojevskog ne znače mnogo, jer ne predstavljaju njegove stavove. Kao, uostalom, ni većinu stavova drugih pisaca čije citate navodimo. Jedno je kad pisac nešto sam izjavi, a nešto sasvim drugo kada to kaže neko od njegovih junaka.

Najbolje bi bilo kada bi se svaki citat potpisao imenom književnog junaka koji ga je izgovorio...Ili makar književnog dela odakle je preuzet. Eeee, ali za tako nešto delo treba pročitati, i to pažljivo... Lakše je samo citirati... No, svi mi ponekad činimo takve greške, nekad nenamerno, iz navike.

I da se vratim na prvu rečenicu o uticaju Dostojevskog. Jedan od onih za koje se smatra da u svom delu trpi uticaj Dostojevskog jeste čuveni norveški slikar Edvard Munk, autor "Krika". Dela kao što su, recimo, pripovetka "Krotka" (Nežno stvorenje), i romani "Zli dusi"

i "Zločin i kazna", smatraju kritičari, imaju svoj trag na slikama Edvarda Munka.

Na tragu teme ovog napisa treba reći da čak i kad se doslovno citiraju izjave samog pisca može doći do kontradiktornosti jer čovek koji duboko misli nekad menja svoje mišljenje i stavove. To je svojstveno mislećim ljudima. No, na neke stavove Dostojevskog, treba i to imati u vidu, mogle su uticati objektivne okolnosti u kojima se pisac tokom života nalazio. Za razliku od Tolstoja, recimo, Dostojevski je pisanjem morao da se izdržava, to mu je bio jedini izvor prihoda. Da izdržava sebe i svoju porodicu. Česta besparica i pritisak poverilaca mogu doprineti tome da naše izjave, u određenom trenutku, budu ono što nekome odgovara, a ne ono što stvarno mislimo. Dakle, nekome ko ima faktičku i finansijsku moć. To bi se moglo nazvati i nekom vrstom ucene koje mnogi veliki ljudi nisu bili pošteđeni.

Zato ne može biti potpuno preciznih istina o tome šta je Dostojevski iskreno mislio o pojedinim fenomenima, tražiti ih samo u njegovim izjavama ili istrgnutim citatima njegovih junaka, nema previše smisla. Možda bi delić istine mogao da se nađe ako se njegova dela pažljivo pročitaju, i onda iz te složenosti, ali i uočavanja detalja i psihološke karakterizacije junaka, dođe do određenih odgovora.

Velika zamka je jednostranost koja se često javlja, recimo kad neko tvrdi da je Dostojevski bio mistik, pa neka vrsta monaha i sveca koji hoda, propovednik vere kao jedinog spasenja, pa čak fanatik vere (i sve to pozivajući se na izjave pisca i istrgnute replike njegovih junaka), nacionalistički mislilac, nepopravljivi slovenofil - što sve postoji na repertoaru tendencioznog tumačenja. Toj svetačkoj auri "prosvetljenog" Dostojevskog veoma se suprotstavlja njegov životni stil. Poznato je da je Dostojevski voleo žene, nekad vrlo strasno, pri čemu je umeo da uživa u čarima lepšeg pola, čak i ne mareći mnogo za moralne zakone i imperative, a poznata je i druga njegova velika strast - ona prema kocki. Ovde treba odbaciti licemerje i demagogiju i biti potpuno otvoren - i jedno i drugo jesu strasti (od kojih se čovek teško oslobađa), ali su i velika životna zadovoljstva kojih se Dostojevski nije odricao. Naprotiv.

Poznato je takođe da je Dostojevski kao mlad čovek, ali ipak ne previše mlad da stavovi ne bi mogli biti formirani, bio osuđen na smrt streljanjem zbog onoga što bi se danas zvalo "sloboda mišljenja". Poznato je i šta je mislio i rekao o tom suđenju mladom čoveku koji se obrazovao, a koga država sada osuđuje zato što se, kao obrazovan čovek kome je to valjda i zadatak i misija, usudio da misli i da te svoje misli izgovara i brani. Spasao se, zapravo reč je o jednoj sadističkoj igri i manipulaciji vlasti koja je pomilovanje izrekla pred sam čin streljanja osuđenicima ostavljenim da izvršenje kazne čekaju na minus 20 stepeni, a posle toga odslužio višegodišnju tešku robiju u Sibiru, uz kasnije progonstvo i još kasnije ono što je sasvim verovatno, s obzirom da je reč o represivnom sistemu - kontrolu njegovog delovanja i ponašanja.

Možemo samo da pretpostavimo kako su ga kontrolisali jer su se slične stvari dešavale i na drugim mestima u svetu i pre, i posle, i nažalost mnogo kasnije. A da Dostojevski nije potpuno raskrstio sa "mladalačkim i pogrešnim zanosima" vidi se u nekim delovima početka možda najboljeg, u svakom slučaju najintrigantnijeg njegovog romana, "Zli dusi". U njemu će se, doduše, poput proroka, mnogo više baviti otkrivanjem suštine jednog drugačijeg zločinačkog poduhvata.

U takvom okruženju, dakle sa stalnom kontrolom, hroničnom besparicom i strastima, odnosno životnim zadovoljstvima kojih nije mogao da se odrekne, ne treba odbaciti pretpostavku da su neke njegove izjave i citati bili iznuđeni. Uostalom, zar je on jedini takav primer u svetskoj istoriji? Tim pre što je Dostojevski, to je valjda jasno, a o tome govore i neki njegovi junaci (da ne upadnemo u zamku o kojoj smo govorili) voleo život. Jedno je biti autodestruktivan u nekim trenucima, a sasvim drugo je imati samoubilačke namere. Drugim rečima, nameće se pitanje: koliko je Dostojevski, posle kazne, bez obzira na to što je formalno na slobodi i što je "rehabilitovan", odista slobodno mogao da izrazi svoje mišljenje u raznim prilikama, izjavama i tekstovima koji ne spadaju u književnost? 

Ali, umetnost ne bi to bila kada prostor slobode ne bi bio makar odškrinut. Stoga mislim da se pravi odgovori mogu naći ako se pažljivo i analitički čitaju dela Dostojevskog. Ne kao lov na istrgnute izjave njihovih junaka, već kao organska celina u kojoj svaki deo, pa i onaj koji na prvi pogled deluje kao manje značajan, ima svoju svrhu.