ОСАМДЕСЕТ ЈЕДНА ГОДИНА "КАЗАБЛАНКЕ"

"Казабланка", сада већ легендарни амерички филм редитеља Мајкла Кертиса, са Ингрид Бергман и Хемфријем Богартом у главним улогама, ове године обележава 81. рођендан. Значајна годишњица. Не само због тога што то јесте дуг период, већ и зато што популарност овога филма са таквим теретом година никако не опада. Чак и они који су га гледали неколико пута (а није мали број љубитеља седме уметности који су то учинили више од 10 пута) још увек су на саму најаву телевизијског приказивања спремни да опет седну испред малих екрана. И да поново, гледајући ову "романтичну драму" или још боље - мелодраму, са многим иконичним ознакама овог филмског жанра, заједно са њеним јунацима преживљавају њихове туге, стрепње, сумње, сећања, радости, падове, успоне, победе, поразе... И да, као некада давно публика у старогрчким трагедијама, доживе неку врсту катарзе. Можда би тај, катарзични, доживљај могао бити део одговора на питање о популарности ове филмске приче, код старије и млађе публике, свеједно.

Овај филм, који је у многим анкетама, чак и међу критичарским ауторитетима, оцењиван као најбољи свих времена, или бар као "најдражи", нема претерано компликован заплет и није "интелектуалистички" како би се то можда очекивало од нечега што је најбоље у историји. Бар када је реч о интелектуалцима као оцењивачима. То није ни Бергман, ни Куросава, ни Антониони, ни Кјубрик... Занимљиво је да ни други филмови који се често помињу као најбољи у историји, по оценама признатих критичара, не спадају у таква остварења. Или само таква. Филмска процена и језик филма се у том смислу разликују од лепе књижевности. Хичкокова "Вртоглавица", рецимо, уз сву раскош психоаналитичког спектра који поседује, није "интелектуалистички" филм. Неко ће рећи да је филмска уметност, захваљујући и комерцијалним потребама и захтевима које мора да испуни, више демократска. Овакав став, међутим, захтева једну другачију анализу.

Људи воле приче са срећним крајем, али још више их привлаче тужне приче. Можда не толико оне у којима ће крај бити трагичан, већ оне које маме сузе на очи иако прогагонисти не страдају. Они јесу губитници, али испуњени, и увек остаје нада, ма колико мала она била, да ће будућност донети неки преокрет. "А сада ћемо се сви исплакати због растанка који је по дефиницији тужан" . Или макар меланхоличан.

Наравно, није све тако једноставно, да јесте, многи би филмови са сличним причама били конкуренти за трон. Важно је како се нека прича склопи. Умеће је и у детаљима. Када ти детаљи делују на емоције, више него на разум, прича се по правилу дуже памти. Емоционална страна је у људима веома јака. Лице главног јунака које одаје у исто време мужевност и одлучност на једној, и патњу и наслаге животних пораза на другој страни, чине да нам тај јунак буде не само занимљив, него и драг, близак на свој начин. Старе љубави, прелепа партнерка, носталгична музика са сетним текстом, прошлост која личи на изгубљени рај, драматичност тренутне ситуације, одбацивање интересних порива зарад победе Добра - све то ненаметљиво треба да буде укомпоновано у причу и да нас она емотивно прво испуни и занесе, а да потом из нас избаци све наслаге негативних емоција.

Протагонисти "Казабланке" јесу ликови које тумаче Ингрид Бергман и Хемфри Богарт, али је свакоме јасно да је прави главни јунак заправо он - Рик, власник ноћног бара у великом мароканском граду у јеку Другог светског рата, града који припада вишијевској Француској, савезници Немачке. Сналажљиви и спретни бизнисмен загонетне прошлости кога не занима политика и њоме се не бави нити то жели. Он није анђео, далеко је од светачког ореола, да би у тим смутним и опасним временима опстао, свакако је принуђен да се бави и нелегалним активностима. Као и да буде, наизглед бар, лојалан властима. Чини се да нема никаквих изгледа да промени свој начин живота. Ипак, све ће се променити изненадним доласком жене коју је некада лудо волео (не оставља утисак емотивца, напротив, а онда сазнајемо да је и такав каквим га упознајемо, некада искрено био заљубљен). Она је удата жена, а њен муж је важна личност у антифашистичком покрету, коју треба спасити. Рик се бори против успомена, тим пре што је та жена из његовог живота својевремено нестала без икаквог образложења, у тренутку кад је љубав била на врхунцу... Навиру сећања...Париз у пролеће када је најлепши. Њих двоје у кабриолету, у љубавној екстази. А онда одједном - ње више нема. Бол некада и бол сада. И песма "As time goes by" уз чувену реченицу: "Свирај то поново, Сем". Испоставиће се да жена коју је волео није отишла зато што га није волела, него зато што је у време када су били љубавници чврсто веровала да је њен муж мртав. Није био, појавио се. Њена је дужност била да буде уз мужа. А емотивно... Припадала је Рику и још увек му припада, што му и показује.

И шта сада? Хоће ли остављени и разочарани Рик да остане доследан свом начину живота, а то значи да га занима бизнис, а не политика? Он има право да не помогне у спасавању мужа своје некадашње велике љубави, он је без кривице био остављен онда када је дао целог себе. Шта ће? Да жртвује све што је изградио, а био је скрхан, и да опет, по други пут, изгуби вољену жену?

Наравно, то не би био Рик када би остао по страни и рекао - сналазите се сами, нећу вас пријавити, али вам нећу ни помоћи. У данашњем стерилном и помало имбецилном времену, лишеном дубоких емоција и страсти (без којих је живот празан, раван, једноличан и досадан), неки новокомпоновани брзообогаћени буздован би (сматрајући да је много паметан) рекао оно чувено - а где сам ту ја? То се Рику није могло десити. Помогао је. Жртвовао се, морао и да убије немачког команданта у брзом потезању револвера који је личио на вестерн окршаје, а притом је на своју страну привукао француског заповедника коме савест налаже да буде на правој страни. "Можда је ово почетак једног дивног пријатељства" - каже Рик Французу на крају. Жену коју је највише волео, и коју још увек воли, и која њега искрено љуби, изгубио је по други пут. Добио је, међутим, признање љубави, а то, да се не лажемо, ипак нешто значи. Рат ће се завршити, а после... После, можда... Тако ми сањамо и дописујемо. Ако ништа, "ми ћемо увек имати Париз" - каже Рик на растанку.

И оно што је још важније и што је једна дубоко хумана страна овог филма - урадио је нешто за Добро у свету угроженом свеопштим злом. Учинио је, иако бизнисмен, нешто без икакве личне користи и без интереса. Постао је велики човек, а да за то није тражио признање.

И тако се филм завршава у знаку прочишћења и у знаку наде. Лепа прича. И добро испричана иако је сценарио мењан и прилагођаван, иако су аутори били у великој журби. Иако је требало да филм има и пропагандни ефекат. Иако ни редитељ ни протагонисти испрва нису веровали да ће то бити велики филм. То је доказ да се многе велике ствари некад дешавају случајно.