Кап шпанске крви
"Ви можете о "Капи шпанске крви" да кажете да је то историјски роман. То, међутим, није историјски роман. Кад хоћете да изиђете из реалности, из једног натуралистичког романа, ви идете у фантазију, вама је тад сасвим свеједно. Ако замислите једну шпанску играчицу - у ствари она није била Шпањолка, она је била Иркиња - дакле, ако узмете једну такву играчицу и једног краља, па та играчица постане његова метреса и направи револуцију у Минхену - а Минхен је за мене био онда једна варош кроз коју сам ја често пролазио, не због политике, него због музеја - онда бисте и ви били у ситуацији да поставите то питање већ онда - а био сам млад - како изгледа човек преко шездесет година, када је у присуству жене која има тридесет година, лепотица. То је пре свега љубавни роман".
Овако је о роману "Кап шпанске крви" говорио аутор, Милош Црњански. Роман је настао још пре Другог светског рата, а објављен је знатно касније - 1970. године. Прича у роману дешава се половином 19. века.
Прича има историјску позадину која је уметнички преобликована и дорађена. Главна јунакиња је Лола Монтез, шпанска плесачица и заводница ирског порекла (то порекло у роману нема значај). У њу, која има 26 година и, према опису, веома је привлачна, са свим атрибутима који су за то потребни (наглашене сензуалности и еротског набоја), заљубљује се баварски краљ Лудвиг Први, који има 60 година, богату и славну војничку и државничку каријеру, породицу и многе афере са другим женама. Ево како у роману изгледа први опис Лоле Монтез, док путује ка Минхену у прилично неудобним условима:
"Оставши опет сама, у колима, у полутами, госпођа је опет као полумртва забацила главу. Црну своју утегнуту, путничку хаљину била је раскопчала толико као да је хтела да покаже огледалу иза себе лепоту неког мраморног женског кипа... У запари затворених кола била је врло лепа. Скоро неприродно лепа... Дивном, малом ружом својих уста, иза шпанског вела. Црним гроздовима своје косе, толико црне косе да се, у први мах, чинила плавог сјаја, као крила врана. Најлепше, међутим, на њој, сем њених разголићених груди, биле су њене очи, о којима се свуда причало где је стигла. Очи у боји бледих љубичица што су при блеску и севању поплавиле и сијале као плаве муње кад ударају близу... "
Осим Лудвига, опчињеног дражима Лоле Монтез, неодољиве, али и хировите, на моменте зле и прорачунате, па ипак врло страствене, у њу се заљубљују и многи други, знатно млађи и згоднији од остарелог краља. Она зато има више љубавника и брачних понуда аристократа, као што, такође, задовољства и путености ради, има и младог али сиромашног драгана коме тајно посвећује ноћи пуне телесне насладе.
Лудвиг Први, упркос државничким и породичним обавезама, не преза од тога да отворено покаже хипнотисаност лепом плесачицом. Додељује јој титулу грофице и уводи је у елитне кругове. Ево како је у роману изгледао њен први наступ пред минхенском публиком и Лудвигом Првим, који се, гледајући га, "подмладио 20 година". Треба обратити пажњу на врло необична и ефектна поређења:
"...њен стас, сав у треску, пригушеном, муклом, шпанском крику, који је људе доводио до лудила, витлао се пред лампама рампе, запљуснув својим лаким сукњама скоро краљевску ложу. С неком лудачком, смртоносном лакоћом, у скоку, стизала је до ивице рампе, пребацивши одмах, затим назад главу и тело, тако да би свака друга звер, на њеном месту, при том паду скрхала била кичму. Крв, младу кобилу и сунце као да је играла, или бар њих замишљала при првим својим вртлозима ногу. Прво је скоро непомично, дрхћући, стајала, тако да је само петама о под лупала, уздижући полако, дуж једне ноге, све више, црну, свилену сукњу над камене чланке, лепоту снажних, дивних колена. Затим је руке увис дизала тресући своје кастањете, са чегртом као да о смрти лупају добоши, док су јој беле руке, као вратови лабудова, умирали над главом. Док, најзад, није затресла се као ударена стрелом са висине, павши на колена, у непрекидном окрету око ноге, тако да јој при томе излетеше груди као бели голубови из недара, уз бесни пљесак партнера, и неколико звиждука с галерија... "
А онда је уследио први сусрет Лоле и краља Лудвига Првог у његовом двору:
"... Рашчешљаних бркова, над испупченим уснама и зечјим устима и зубима, са чуперком длака испод доње усне, он је и сам изгледао шаљив и некако зверски чудан, нарочито због своје разбарушене косе и широких ноздрва. Дајући јој, међутим, оно што је било на њему најлепше - неизмерно лепо - његове велике, светле, сивојасне очи, он јој је отварао, остарео и немоћан, од почетка, своју душу... Стојећи скоро неспретан, а са сјајним очима, иза једног стола, у чијој је плочи од малахита био учвршћен златан зодијак, краљ јој је скоро понизно приносио на поклон свежањ крупних, жуто-белих ружа, наводећи, несигурним гласом, стихове из Торквата Таса, које она није препознала... Лудвик Први, погрбљен и стар, од прве њене речи и првог њеног смеха, само је слушао, нагнуте главе мало налево, као да је наслонио ухо на неку фину, седефасту кошуљу. Поклонивши се дубоко њој је више било стало да јој се при томе истакну наге груди, у црном сомоту, дубоко исеченом, него да јој поклоњење испадне по шпанској етикети. На његове комплименте о њеној игри и провидне алузије о лепоти њеног тела - које је пожелео одмах - то јој скоро нескривено даде на знање - играчица је одговорила страсним дисањем и дугим погледима, што су под црном, шпанском чипком били упаљени, у плавом мраку поноћи њених очију, нарочито за њега. При једном његовом мало ближем додиру, она као задрхта и пребледе, тако да је морао да је као прихвати, да не клоне, узевши је нежно под руку. Рекао јој је, скоро отворено, да би јој створио златне дане када би пристала да остане у Минхену и да своје тријумфално лутање по Европи замени једном љубављу која би трајала до гроба... "
И љубав је рођена, само није трајала до гроба...
Лола Монтез утиче на слободоумне реформе, у њеном салону, који постаје нека врста дебатног клуба, воде се кључни разговори главних политичара. Сензуална, темпераментна плесачица, куртизана и сива еминенција баварске власти средином 19. века.
Католичка Баварска, у којој језуити имају снажну базу, у почетку са чуђењем и чак благонаклоношћу, гледа на ову либералну жену, да би је под утицајем Цркве, економске кризе и надируће револуције, на крају прогнала, уз благослов и подршку самог Лудвига Првог. Јунакиња, одлазећи, умало није доживела линч разјарене руље на демонстрацијама које су паралисале Минхен.
Ово је, попут Флоберове "Госпође Бовари" - романа који припада другој епохи, али је велики наговештај новина у књижевности - једно од оних дела које пишу мушкарци, а у коме је главна јунакиња жена. Она је располућена, као да је гледамо у дуплим огледалима. Са једне стране, рационална је и умна, њени ставови и резони надилазе епоху у којој живи. Ни интересни моменат јој није стран, поиграва се осећањима и страстима својих обожавалаца. На другој страни, она није способна да се одупре провалама путености и страсти, бујног темперамента, што њену природу чини комплексном.
Линија радње није компликована, углавном се држи Лоле Монтез и онога што она чини по доласку у Баварску, после бројних скандала по разним европским метрополама. Има само неколико мањих дигресија од те основне линије приче. На основу поступака ликова тешко их је упознати у њиховој пуноћи, осим главне јунакиње, све се своди на пишчев опис њихових карактера, а они се манифестују кроз однос са Лолом. Нема такозваних ликова у развоју, што и није неопходно у модернистичким и постмодернистичким романима. Неко би рекао да је то слабост овог романа, а неко да му недостаје мало епске ширине, гледано класичним, односно реалистичким мерилима. Овај роман објављен је 1970. године и, по речима писца, то је један "тежак, туђински роман".
Чулност, путеност, еротски магнетизам, магија, чак фаталност једне посве необичне жене (заправо девојке која има мање од 30 година) дочарани су са јаким уметничким набојем и уверљивошћу. Они пружају велико уживање читаоцу.
Ово је пре свега љубавни роман, како каже Црњански, али је заправо вишеслојан. У том другом слоју он садржи друштвену, политичку, па и филозофску димензију. Најпре о питању слободе и односа према њој. Зашто је слобода за просечне, обичне и испод-просечне више терет него привилегија? Због чега се од слободе радије бежи у ушушкани свет вековних предрасуда и догми? Питања увек актуелна, и данас нарочито.
Може ли појединац, ма како моћан био, да победи норме и је ли љубав довољан мотив за то, односно да ли је изневерена љубав (или шта год то било) довољан разлог да се одустане - питања су која се намећу, на нека од њих одговори за пажљивог читаоца постоје. Не треба, наравно, заборавити ни можда најјаче дејство, а то је оно економско, где се очекује да ред, поредак и чврста рука донесу резултате, при чему је све остало у другом плану.
На крају, сигурно се намеће и естетичко и филозофско питање - да ли је изузетна лепота (магија, привлачност) кобна и фатална не само за конзументе, већ и за оне који су њоме обдарени, чак и онда када није дар наивнима? Биће да има истине у ономе да је карактер човекова судбина, у чему препознајемо елементе разних биографија, па и оне пишчеве.
Све у свему, роман који се чита у даху, питак, страствен, покаткад раскошан у чулним запажањима, рафиниран кад је реч о детаљима који чине заводљивост и лепоту, фаталност и тај магнетизам једне јединствене жене, од којих се мушко срце, па и глава, тешко бране. То, међутим, не траје дуго.
Неко ће, превише ситничав, да устврди како ово можда није најбољи Црњански. Не бих се сложио са тим. Постоји једна реч која је у овом тексту неколико пута употребљена. Она би најбоље могла да опише роман "Кап шпанске крви".
Неодољив.
Биографски детаљи о Лоли Монтез:
Inserti iz filma "Lola Montez" iz 1955.
Коментари
Постави коментар