РОМАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Милош Црњански (1893 - 1977) био је српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Радио је у дипломатији и новинарству. Убрајан је међу 100 најзнаменитијих Срба.

ОБЕЛЕЖЈА КЊИЖЕВНОГ СТВАРАЛАШТВА

Проницљиво уочивши привид апсолутне прозирности у прозним и поетским остварењима Милоша Црњанског и утканост једног другог, скривеног значења у тим делима, филозоф, књижевник и књижевни теоретичар, професор Никола Милошевић је развио читаву студију посвећену пишчевом ствараштву. Милошевић је на примерима познатих стихова и делова из прозних остварења показао повезаност мелодијске, емотивне и филозофске компоненте, при чему филозофска димензија стихова превазилази одговарајуће прозне односно говорне исказе. Но, емотивна боја, мелодиозност и филозофско значење стихова Црњанског "нису поређани једно крај другог као слојеви земљишта", већ између њих постоји дубока органска повезаност и прожимање, док филозофска димензија игра улогу "организатора песничке структуре", имајући за последицу успорени и слободни ритам поетског казивања као адекватан за песникову филозофску и емотивну поруку.

У већини дела Милоша Црњанског, песничким и прозним, испреплетани су трагично осећање бесмисла и узалудности са утешном мишљу о космичкој повезаности ствари. У "Сеобама" се уочава пишчева идеја о универзалној узалудности, иако скривена иза специфичног националног и историјског обележја. Два основна тока која могу да се прате у "Сеобама" јесу историјски и психолошки (један ток), и медитативни и вредносни (други ток). Различите ликове и карактере уједињује исти филозофски резултат који исходи и окончава у метафизичком осећању празнине, узалудности човековог живота и неизбежности смрти. Постоји велики мисаони континуитет у литерарном стваралаштву Милоша Црњанског, при чему се иза историјског, психолошког и композиционог тока књижевне структуре развија и продубљује истоветна метафизичка визија човека и света.

Извор: Википедија

Цитати:

"Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми". (Код Хиперборејаца I)

"Али ако умрем, погледаћу последњи пут у небо, утеху моју, и смешићу се". (Дневник о Чарнојевићу)

" Сад када се не надам више да ћу ходати обалом у Скагену или седети у луци у Тронјему, или играти са студенткињама у Упсали, сад ми се ето стално враћа мисао, да је требало живети, дубље, заносније, и не тако брзо. Кајем се што сам тако олако одлазио. Мисао на смрт, рађа мисао на траг коња, који нестаје у снегу, кад јахачи оду". (Код Хиперборејаца I)

" Живети по својој вољи, без ове страшне збрке, идући за својим животом, за који се и родио. Идући нечем ванредном, што је као небо осећао да све покрива и завршава. Тако да му је све што је до сад чинио, не чини лудо и узалудно, а да му будућност буде схватљива и у њој да се ово празно, грозно чекање на мир једнако не продужава". (Сеобе)

" Будите ми сведоци пред Богом и овом пустоши да су све ствари шарене, лепе, осим човека".

" Царства су пролазна, била су и остаће пролазна. Чак су и судбине, како рече тај старац, само наставци судбина. Промене су вечне, једино". (Роман о Лондону)