Postoje trenuci u životu koji izgledaju beznačajno dok se dešavaju. A onda, as time goes by, postanu veći od epoha, značajniji od godina, jači od celih decenija. Ne znamo kada će naići. Ne pišu se unapred, ne javljaju se trubom ni fanfarama. Obično dođu tiho — na klupi pored mora, u vreloj noći koja miriše na so, smolu i mladost. Bilo je to pre četrdeset leta. Dubrovnik. Nas trojica, studenti, ranjivo mladi i moćni u svojoj nevinosti prema svetu. Dvojica sa Poljoprivrednog fakulteta i ja, budući novinar, profesor književnosti i tragač za smislom. Gitara u krilu, pesma u glavi, srce koje još uvek veruje da je svet šansa, a život obećanje. Sedeli smo noću satima na toj jednoj klupi, ona je postala naše pozorište, naša bina, mesto susreta sa sobom i sa drugima. Ljudi su dolazili i odlazili. Pridružila su nam se i još dvojica momaka iz Beograda — jedan će postati moj kolega, drugi reditelj kojeg će gledati hiljade. Tada smo svi bili isti — nasmejani, nesigurni, neiskusni, pu...
Коментари
Постави коментар