Najveća vestern legenda

Jedan od najistaknutijih glumaca 20. veka, legenda vesterna, čovek bez čijeg imena bi ovaj filmski žanr bio nezamisliv, Džon Vejn, rođen je 26. maja 1907. godine. Umro je 1979. godine. O njegovom životu i ulogama mnogo toga se zna.

Čuveni glumac Džon Vejn rođen je na današnji dan, 26. maja 1907. godine u Ajovi kao Marion Mičel Morison. Karijeru je započeo 1920-ih u studiju Foks kao rekviziter, da bi uskoro počeo da glumi u niskobudžetnim filmovima. Zahvaljujući prijateljstvu sa rediteljem Džonom Fordom, dobio je glavnu ulogu u klasičnom vesternu iz 1939. godine pod imenom „Poštanska kočija“, što je predstavljalo prekretnicu u njegovoj karijeri. Dobitnik je Oskara za glavnu ulogu u filmu „Čovek zvani hrabrost“ iz 1969. godine.

Bio je prvo dete apotekara Klajda Leonarda Morisona i Meri Alberte. Oni su sina nazvali Marion Robert Morison, spajajući imena svojih očeva. Kada im se četiri godine kasnije rodio drugi sin, kome su dali ime Robert, Vejnu su, po dedi s očeve strane, promenili ime u Marion Mičel koje je nosio do kraja života, ali ga nikada nije voleo jer je Marion i žensko ime. Više od imena u detinjstvu su mu smetale stalne svađe roditelja. Njegov otac je bio šarmantan i dobroćudan, ali naivan i nemaran. Prepirke, koje su uglavnom izbijale zbog Klajdove navike da prodaje lekove na dug, bile su toliko žestoke da je Marion često odlazio od kuće. Nekoliko puta se ukrcao na voz ne bi li otišao što dalje, a roditelji bi ga onda u panici tražili. Kada je Klajd Morison 1914. zapao u finansijske teškoće, porodica se preselila na farmu u selo Lankaster, na samoj ivici pustinje Mohave.

Za razliku od kuće u Ajovi, farma u Kaliforniji nije imala struju, tekuću vodu, ni telefon. Morisonovi su bili najsiromašnija porodica u okrugu. Vejn će posle govoriti da su te godine bile bitne za učvršćivanje njegovog karaktera, ali niko u porodici nije bio zadovoljan životom na farmi. Zbog toga su se 1916. preselili bliže Los Anđelesu, u gradić Glendejl, udaljen osam kilometara od Holivuda. Društveni život im se s preseljenjem poboljšao, ali ne i finansijske prilike. U potrazi za jeftinijim smeštajem, nekoliko puta su se selili, a deca su mogla imati novu odeću jedino ako bi je sama zaradila.

Vejn je radio čak dva honorarna posla. Zarađivao je za svoju i bratovljevu odeću za školu, a bio je među najboljim učenicima. Na leto 1918. dobio je psa kojeg je nazvao Djuk. Zbog tog psa sa kojim je bio nerazdvojan i njega su prozvali Big Djuk (Veliki Vojvoda). Vejnu se to svidelo pa je rekao prijateljima da ga zovu samo Djuk i taj nadimak ostao mu je celog života.

Bio je među najpopularnijim učenicima u srednjoj školi u Glendejlu. Pisao je za školske sportske novine, predstavljao školu na državnom takmičenju u izvođenju Šekspirovih dela, a najviše su ga zanimale devojke i američki fudbal. Još tada je bio sklon alkoholu i opijanju, naročito vikendom. U Holivudu su mnogo kasnije viski u čaši od 2 dl zvali koktel Džona Vejna.

Bio je tada u prvom timu srednje škole koji se plasirao na državno finale u američkom fudbalu, pa je dobio stipendiju za studiranje prava na Univerzitetu Južne Kalifornije. Uz pomoć glumca Toma Miksa zaposlio se kao scenski radnik u filmskom studiju Foks.

Tada se prvi put ozbiljno zaljubio. Osvojila ga je Džozefina Saenz, ćerka panamskog konzula u Los Andjelesu. Ubrzo su se verili, uz ogromno protivljenje njenog oca, najviše zato što je Djuk bio veoma siromašan. Sve se nekako urotilo protiv njega - izgubio je sportsku stipendiju zato što je na treninge dolazio izmoten brojnim honorarnim poslovima. Novac je zarađivao i tako što je prodavao svoju krv i to toliko često da su mu u bolnici zabranili da dolazi.

Odustao je od daljeg školovanja i zaposlio se u studiju Foks. Još uvek je samo statirao u nekoliko filmova. Prvi put je na odjavnoj špici potpisan 1929. u filmu "Salut" Džona Forda. Godinu kasnije dobio je glavnu ulogu u filmu "Big Trail" koji je po mnogo čemu bio prekretnica u razvoju vesterna. Nije još uvek bio sjajan glumac, pomalo grub i nespretan, ali se pred kamerama ponašao prirodnije od drugih, što je bila njegova velika prednost. Tada su mu u studiju Foks promenili ime u Džon Vejn, po junaku američke revolucije Medu Entoniju Vejnu.

Najveća prekretnica u njegovoj karijeri bila je uloga u vesternu Džona Forda "Poštanska kočija". Reditelj ga je mučio i ponižavao na snimanju filma, ali je publika ovo ostvarenje prihvatila sa oduševljenjem. Iako ga je javno kritikovao, Džon Ford je privatno svojim prijateljima za Džona Vejna rekao: "Biće jedna od najvećih zvezda ikada".

U naredne tri i po decenije igrao je u mnogim Fordovim filmovima i postao najkomercijalnija američka zvezda 20. veka. Snimio je 162 filma među kojima su: Tragači, Čovek zvani hrabrost, Dugo putovanje kući, Crvena reka, Čovek koji je ubio Libertija Valansa, Rio Grande, Alamo, Najduži dan, Rio Bravo... Postao je neka vrsta arhetipa junaka, likove koje je tumačio obojio je izdržljivošću, poštenjem i individualizmom. Igrao je grube, ali poštene ljude koji su istovremeno zračili muževnošću i nežnošću.

Privatno, imao je dve velike strasti - alkohol i lepe žene. Pričalo se o njegovim romansama sa Marlen Ditrih i Lanom Tarner. Od Džozefine se razveo 1945. da bi se oženio dvadesetogodišnjom meksičkom glumicom Esperancom Diaz Kebalos sa kojom se ubrzo razveo. Istoga dana kada je njegov razvod potvrđen, oženio se mladom glumicom Pilar Palet Veldi. Imao je sedmoro dece.

Obožavao je šah i bio veliki ljubitelj književnosti, naročito romana Agate Kristi, Čarlsa Dikensa i Artura Konana Dojla. Pušio je pet paklica dnevno.

Dobio je Oskara za film "Čovek zvani hrabrost" i to proslavio burno opijajući se sa glumcem Ričardom Bartonom koji je takođe bio jedan od kandidata za Oskara. Čak mu je u jednom trenutku rekao - ovo je trebalo ti da dobiješ, a ne ja. Barton je igrao u filmu rađenom po Šekspirovoj drami. Mada stoji i to da je Vejn Oskara trebalo da dobije mnogo ranije.

Lekari su Džonu Vejnu 1964. godine otkrili rak pluća pa mu je jedno plućno krilo odstranjeno. Aktivno se potom angažovao na animiranju društva za borbu protiv ove opake bolesti.

Šta je sudbina: 1976. prihvatio je ulogu revolveraša koji umire od raka i to je bila njegova poslednja filmska uloga. U jednom od poslednjih intervjua rekao je da bi više voleo da ga, umesto kao velikog glumca, pamte kao čoveka koji je verovao u pravdu. Poslednji put se u javnosti pojavio 9. aprila 1979. kada je na dodeli Oskara uručio nagradu za najbolji film Majklu Ćiminu, reditelju "Lovca na jelene".

Preminuo je 11. juna 1979. u Los Anđelesu. Na nadgrobnoj ploči koja je postavljena 1999. upisana je njegova izjava u intervjuu za Plejboj 1971: "Sutra je najvažnija stvar u životu. Dolazi nam u ponoć, potpuno čista. Savršena je kada dođe i smesti se u naše ruke, s nadom da smo juče nešto naučili".